Srpkinje u službi otadžbini i narodu

творо деце у затвор у Винковце. Муке, које је у затвору издржала, биле су нечувене. Деца јој се поразбољеваше, лишена и најнужнијих потреба. Тада је Аустријанци протерају у дом њеног свекра старца од 80 година. Једно јој дете одмах умре, али она не клону, продужи свој национални рад. Састајала се по шумама с људима. Организовала „зелени кадар“ организацију добровољаца за рад са Србијом, чији су чланови ноћу пребегавали и ступали у српску војску. Жене храбрила и тешила, сликајући им лепшу будућност кад се уједине са Србијом и верујући у сигурну победу савезника. Каква је била она, таква је била велика већина српских учитељица. Њихов рад. под окупацијом био је велики и плодан, јер су оне опремиледанашњу омладину тако васпитану да творци данашње Југославије, који један за другим одлазе изнурени и уморени са овог света, имају је коме оставити. Осем тога васпитног рада, Српкиње у Босни вршиле су још један много опаснији посао. Срби из Далмације, Херцеговине и Босне тајно су организовали добровољачке чете и преко Босне одлазили у Србију. Жене су их дочекивале и криле по својим кућама, храниле и снабдевале свима потребама, док се не нађе могућност да се испрате у Србију. Једна веома богата госпођа из Бања-Луке крила је и хранила на свом. великом имању цео месец дана један батаљон добровољаца из Далмације. То је стало целог њеног богатства и неколико месеца мучења у аустријској тамници, па је пуштена јер нису могли да докажу тај њен рад. Иначе је вешала не би мимоишла. Данас живи скромно од једне врло мале ренте, али срећна, што је своје богатство утрошила да помогне остварење вековних тежњи свога народа. Овакав рад Српкиња у Босни отварао је и за њих широм врата аустријских тамница, одакле су одлазиле или на вишегодишњу робију или у чувене: аустријске лагере. Кад је победа савезника отворила и за њих врата слободе, враћале се изнурене и туберкулозне да умиру полако једна за другом у својој ослобођеној Босни. Кад су тешке ратне године у многим и иначе неплодним крајевима Босне, Херцеговине, Далмације сада са оокудице. вредних руку, претиле да глађу уморе децу, Босанке су дошле у тајну везу са Српкињама и Хрватицама из Загреба, које су основале комитет за опасавање српске деце из тих крајева и смештале их код сеоских породица плодних крајева Хрватске, Славоније, Баната и Бачке. У току 1917 и 1918 године спасено је на тај начин од смрти од глади 26.000 деце. Један рад и успех, који се не сме заборавити. Кад већ говоримо о спасавању деце, да изнесемо још један пример. Дошла је тешка судбоносна година 1915. Три удружена непријатеља нападају са три стране изнурену Србију и њену већ четворогодишњим ратовањем проређену војску. Морало се отступати пред многобројном силом аустронемачком и бугарском. Повлачила се и војска и влада и народ.