Srpkinje u službi otadžbini i narodu

20

Имајући страшно искуство о нечовечности аустријских трупа у северном делу Србије при њиховом првом наступању 1914 године, о којој је писао и издао две књиге професор лозанског универзитета поч. Д-р Рајс, о ономе ш-то је видео својим очима, многе их мајке нису смеле више дочекати: и богате и сироте, и са парама и без пара бежале су, спасавајући живот свој и своје деце. Многа је мајка, бежећи са више деце изгубила по неко, многа су деца остала сама, отац у рату, мајка умрла или убијена, у првој инвазији. Село се бринуло о њима али кад •се бежало, сваки је гледао прво себе и своје. Али Бог, који се брине о деци послао је њима анђела заштитника. Једна Српкиња, велика патриоткиња живећи у Америци, умела је заинтересовати за српски народ одмах у почетку рата неке богате Американце и међу њима богату породицу американског филантропа госп. Фротингама. Они су јој дали материјала и новаца да може основати и издржавати једну болницу. Стигла је .међу првим кмисијама и извршила свој задатак у Нишу. Наступило је повлачење, сав материјал, двадесет и два вагона који је донела из Америке, који је могла понети и новац, употребила је за спасавање те деце, коју је са својим помагачима купила по друмовима и селима. Налазила је децу разног доба, па чак и бебе од неколико месеца, повлачила се с њима до Солуна, ту је организовала прво дечје склониште и склониште за породиље, у повлачењу. Ту се родило 26 беба. Имали смо прилике видети је у њеном малом логору у Солуну окружену својим малим штићеницима, који су се око ње тискали и звали је мама. Успела је да их преведе преко Атине, где је остала с њима једно време, преко минираних мора у гостољубиву Француску у Ницу, где је за њих отворила и забавиште и основну школу. После победе савезника и ослобођјења Србије довела их је све у отаџбину и увек о трошку г. Фронтингама и његове породице, уредила један ванредно угодан дом на једном лепом имању у близини Новога Сада недалеко од Београда. Ту је наставила да прикупља ратну сирочад. Тај орфелинат ликвидирао је прошле године, јер су његови питомци, чији се број све више повећавао сви оспособљени за самосталан живот и живе сада од свога рада као: занатлије, чиновници, учитељи и учитељице итд. За 16 година рада на спасавању прошло је кроз дом и спасено 2.225 српчића а почето је са 136. О петнаестогодишњици тога рада госпођа је издала споменицу, из које смо узели ове скучене податке и ако смо и сами били очевици њеног напора и племенитости и дарежљивости г. Фронтингама и његове породице, да спасу од пропасти и сачувају Србији оне, који најмање могу себи помоћи децу. Још је једно удружење жена са истим циљем, извршивши свој задатак, пре извесног времена ликвидирало. 1912 године основале су београдске госпође: „Друштво св. Јелене 11 за збрињавање ратне сирочади. Кад су Аустријанци почели бом-