Srpkinje u službi otadžbini i narodu

21

бардовати Београд, управни одбор исели децу из престонице и смести у један манастир близу Ниша. Ту их је затекла бугарска окупација. Тежак живот су та деца имала а и њихова директорка, која је успела да све достави српским госпођама у Београду. Оне су почеле радити на томе, да их врате у Беотрад и тадашња претседница Београдског женског друштва покојна госпођа Даница Христић успела је у томе. Та су деца сва данас способна за самосталан живот. Новац, који је друштву остао после ликвидације посла, предало је оно „Средњошколској матици ратне сирочади“, институцији, која се брине о ратној и ратничкој сирочади великога рата, која посећује гимназије, стручне школе, универзитет итд. Не мали број учитеља, професора, инжењера, официра итд. изашао је из ове институције. Српкиње су и овде на раду и узимају јаког учешћа у збрињавању ове деце. Кад је војска отступила, влада, маса народа напустила -отаџбину, на дому у вароши и селу остала је жена као једина заштита: деци, болесницима и старцима повереним њеној нези. Иако брижна и као жена и као мати и као Српкиња она није клонула духом, свесна да је дужна и своме мужу и своме народу да сачува децу и имање. Знала је ова српска весталка да јој је света дужност да чува огањ на своме огњишту да се не угаси, да га муж, отац нађе топло кад се и ако се врати. У варошима жене су продужиле како су могле послове својих мужева и очева. У селу сељанка је радила своју земљу и неговала своју стоку, која је хранила не само њу и њену децу, него и ону у вароши. Срећна је била кад је могла оној у вароши дотурити мало млека, брашна и које јаје, што је могла сакрити да јој непријатељ не однесе. С каквом тугом гледала је она своје жито, свој једногодишњи рад натоварен на војничка кола, за исхрану мрског непријатеља, своју стоку, за коју се често и отимала с непријатељским војницима, отерану на север и исток, а њој остављено парче хартије, вајна признаница са којом није могла хранити себе и своју децу. Један ■стих нашег народног песника јасно је означио ову невољу српске жене. „Српкиња ради, а туђен се слади“. Али насилницима је било мало што су се они хранили муком српске жене, што су јој за себе узели све што су могли, него су у плодна села Шумадије (центар Србије) довели и своје заробљенике 100.000 Талијана. Али у њима је српска сељанка гледала своје сапатнике, другове своје деце и браће и сараднике на истој идеји. Радо је делила с њима оно мало што јој је оставио немачки или аустријски војник. Оне несрећнике, који су умирали поред ње оплакала је као своје рођене, њихове гробове сматрала као светињу, китила цвећем и молила се Богу за њихову душу место њихових удаљених матера и сестара. То чине и данас све српске жене и девојке у вароши и селу, па и у самом Београду, и о данима мртвих и о великим празницима не заборављају гробове савезничких војника, па чак и неприја-