Srpkinje u službi otadžbini i narodu

тељоких. То чине нарочито оне, чији мужеви и синови леже на дну Средоземног Мора или растурени по пољима широм целог света и у отаџбини, јер су „костима својим обележили међе отаџбини својој“. Ну живот Српкиња у крајевима, које су Бугари окупирали било је право и нечувено мучеништво. И оне у селу и оне у вароши патиле су и страдале. И интелектуалке и просте жене из народа пролазиле су подједнако. Нечувено зверско поступање бугароких трупа са поробљеним народом, напад не само на имање, него и на част породице, од деце до старица, изазвало је побуну у једном делу западне Србије. Српске комите и добровољци са солунског фронта похитали су у помоћ побуњеној браћи. Жене су одмах знале шта им ваља чинити, постале су и поштоноше и извиђачи и интенданти за хлеб г храну, рубље, муницију побуњеницима. Служиле су као веза. између побуњеника у планини и варошана, који су помагали. побуну. Тиме су у Бугара заслужиле да буду мучене, тучене, сечене, вешане, убијане, премлаћене и клане као и људи и дечаци. Само у једном селу Гајтане убијено је 88 жена и девојака. Листа је врло велика и ми ћемо доцније изнети имена оних, за које постоје званична документа о мученичкој смрти. Учитељице су и овде као и у Босни биле душа и вође овог женског рада, али су зато и оне међу првима платиле својим животом. Док су оне у Босни затваране у тамнице, испитиване и интерниране у лагере, дотле Бугари нису имали кад да их испитују и суде. После инквизиторског мучења да би проказале логоре комита и побуњеника, убијане су најсвирепије, ако већ нису подлегле страшним мукама. Многе се од њих тровале, да не би под мукама издале своју тајну као г-ђа Наста, жена Жике Обреновића, штампара у Лесковцу. Милеву Шкрљић учитељицу у Врању, ноћу 29 новембра 1915 год. три бугарска официра са неколико војника извукли су из постеље и одвели у команду. Ту је била страшно мучена да призна своје везе са побуњеницима и онда су је са већим бројем грађана одвукли у једну шуму ван вароши и убили. Још су јој приписали као велики грех што је била три године рата болничарка и неговала и српске и неприј атељоке (бугарске и турске) рањенике, и што је чинила услуге српској војсци при повлачењу. Милица Обрадовић, учитељица, завреме побуњеничке акције у Топлици основала је болницу у Прокупљу у којој су лечени и неговани и рањеници и народ. Кад су Бугари крвавоугушили побуну, позвали је да одговара што је то чинила, терали су је и водили кроз гудуре и планине бедно одевену и болесну да присуствује вешању побуњеника, међу којима је. било и оних, које је она неговала и лечила, тукли су је кундацима и терали да прокаже скривене четнике. Изнурена и измучена физички и душевно пала је у постељу и умрла поносна што је Српкиња, али не дочекавши слободу, за коју је радила.