Srpkinje u službi otadžbini i narodu

23

Драга Јанковић била је учитељица у Скопљу, али је окупација затекла у Нишу. Првих дана по окупацији отишла је да се по наређењу јави команди места. Кад су је тамо упитали зашто је у црнини, одговорила је: „Жалим мајку Србију, која ме је хлебом хранила". Два дана после тога у њен стан долази бугарски официр да врши претрес, скида са зида везен грб са српском тробојком и газећи га вели: „Овде нема Србије, она је пропала“. Драга подиже грб са земље, пољуби га и смело одговори: „Не, господине, Србија постоји, она је жива“. Ово толико наљути официра, да нареди, да се са њено четворо деце одмах стражарно спроведе у село Брестовац, а мештанима се забрани да јој ма какву помоћ укажу. У највећој беди, измучена оболи тешко и умре 15 јануара 1918 године. Велике услуге учиниле су топличким устаницима Јелена Лорћи и г-ђа Б. Ристић. Биле су осуђене и на смрт. Баба Ранђија из села Турековца стара 80 година у своме штапу преносила је пошту и новац устаницима. Ухваћена ни под великим мучењем није хтела ништа признати. Кад од ње нису могли дознати што им је требало, Бугари је интернирају у Пловдив, где умре од тифуса после годину дана. Г-ђа Д-р Ладије из Лесковца због великих услуга устаницима, рада у болници, снабдевања устаника рубљем, оделом и другим потребама, ухваћена, мучена и под мукама умрла. Ружица Вељовић професор гимназије са својом породицом буде интернирана у Нежидер. Црне и тешке дане живели су интернирани и заробљени тамо. Зато је она дизала свој глас и протествовала против мучења јадних људи, због чега су је заробљеничке власти јако мрзеле. Кад је пред Ускрс изненада дошла у лагер једна мисија Црвеног Крста из Женеве, Ружица је, ма да су је власти спречавале, нашла начина да изађе пред шефа мисије и да изнесе пред њега сва страдања и нечовечно'поступање власти према интерниранима. То је огорчило против ње још више не само власти у логору, него и оне у Бечу. И после кратког времена један стражар „случајно" испали пушку и опет „случајно“ погоди Ружицу Вељовић. На дан Велике Суботе пала је ова велика Српкиња и мученица, а после десет година пренесени су њени смртни остаци у Србију. Даринка Ђерић професор. Подаци о њеном раду и смрти изгубљени су, али успомена на њен рад и муке, које је претрпела у једном заробљеничком лагеру живи још међу њеним савременицима, познаницима и сапатницима. Тешко болесна, изнурена вратила се кући из ропства, да после кратког времена умре пред крај 1918 год. дочекавши ослобођење своје драге отаџбине. Г-ђа Магдалена, жена Гаје Николића, народног посланика, из Лебана, завреме устанка претвори своју пространу K yhy У болницу, у којој је неговала не само рањене и болесне устанике, већ и бугарске рањенике као права хришћанка и чланица Црвеног Крста. Кад је побуна угушена, Бугари су је у