Srpkinje u službi otadžbini i narodu

24

знак захвалности везали за колац и неколико метака у њене груди учинило је крај овој племенитој жени 1917 године. Косара, кћи Трајка Поповића из Турековца стрељана је и запаљена 1917 године јер је помагала устанике и радила с њима на ослобођењу Србије. Сва ова мучења, сва ова убиства, отимачина њихове својине, немаштина, тапкање у снегу по неколико сати за V 2 кгр. млека за децу или х / 2 кгр. меса или хлеба, нису заплашили Српкињу, нису могла да униште у њој наду и веру у победу савезника и повратак својих натраг у отаџбину. Скупљале су се тајно кроз проваљене плотове иза својих кућа, иза добро затворених прозора да се светлост не би видела, поучавале децу да су Срби и српској историји, јер су их Бугари приморавали да дају децу у школе, где су биле доведене бугарске учитељице, старијим девојчицама простијим женама, држале патриотска предавања ширећи им националну свест, криле српске књиге, које су им Бугари хтели уништити, радиле, везле и шиле дарове за победиоце, који „морају скоро доћи“ и саопштавале том' тајном организацијом кроз цело место неку карту, коју је ипак успела нека угледнија њихова суграђанка да им на неки начин дотури из Француске или Швајцарске. Ове карте, које су врло увијено наговештавале офанзиву и скори повратак у отаџбину само су појачавале никад неизгубљену веру у победу и ослобођење. Једна петнаестогодишња девојчица из Ниша пише после ослобођења у иностранствосвојој тетки која се још није вратила кући: „За све време окупације ни једног дана нисам посумњала у нашу победу и ослобођење и зарекла сам се да ћу пољубити првог војника савезничког кад наиђе. И дочекала сам тај дан и пољубила сам првог весника слободе једног коњаника, коме сам окитила коња цвећем, а њему даровала свилени пешкир". То је било сироче једног српског официра, који је дао живот за отаџбину, а чија је мати опалила шамар једном бугарском официру,. кад је покушао да буде дрзак према њој. Овако васпитане и храбре Српкиње нису се задржале само на раду у позадини. Узеле су оне и пушку у руку, сукње замениле панталонама и бориле се као прави војници са пушком у руци, неуступајући ни у храбрости, ни у издржљивости својим мушким друговима, који су их опет са своје стране веома ценили и витешки се према њима опходили. Оне су и четници и борци у редовној војсци. Једна од њих необично храбра и интелигентна, дете села из питоме Шумадије од једва 20 година, пошла је са четницима, кад су они идући за Босну 1914 год. преноћили у кући њенога оца. Ни забрана очева, ни плач мајке нису је могли одг.ратити да не оде у борбу. Баш као и Јованки Орлеанки био је то глас с неба, који је она јаче чула, кад су четници наишли, а који је њој од детињства кроз наше народне јуначке песме полако, тихо развијао осећање да и на овај начин послужк