Srpska književnost u XVIII veku

46) ЈОВАН СКЕРЛИЋ

је то забележено, најранија позоришна представа код Срба.

Трећи Јанковићев превод јесте Благодарни ссиљ, усеоска весела игра у једном дјествију, стављена на просто сербски“, која је изишла у Лајпцигу 1789 године. И ако Јанковић није означио писца, зна се да је то дело Јохана Јакоба Енгела (4741—1802), једнога од бољих прозних писаца немачких у ХУШ веку, професора, члана Академије Наука и учитеља краља Фридриха Вилхелма Ш, који се успешно бавио естетичком критиком и историјом уметности. Пег дЧатЕђате Зоћт изишао је у Лајпцигу 1771, и нема никакву особиту књижевну вредност. Јанковић није тај комад обично превео но га је посрбио, и то је најранији случај „посрбљавања« у нашој књижевности. Како се радња дешава у Банату, како личности носе српска имена, и како је цео комад писан чистим народним јевиком, то се Благодарни сињљ дуго држао за оригиналан рад.

У књижевном раду Емануила Јанковића. од значаја су језик и правопис којима је писао. У томе погледу, он је најрадикалнији српски писац ХУШ века. У посвети Терговаца, он се одлучно изјашњује за народни језик: уА што нисам писао у славенским него у материним језику то ће ми сваки опростити кад помисли, да ја нисам Славјанин него Србљин, и да не пишем за Славјане нег за Србље“. Својим чистим = готово сасвим народним језиком он стоји над свима српским писцима свога времена, па чак и над својим учитељем Доситијем Обрадовићем. У правопису он је исто тако за реформе. У књизи Зао отацљ и невалло смнљ, он стално изоставља Б у средини речи, њ