Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
је се знаде,
324
ОРИСКЕ ИЛУ ОТРОВАНЕ НОВИНЕ.
ја 4 == ~“ Баји Гори = А ти пе =
па: Даље је пашао, да се, кад је сунцу најближе, креће са брзином од 58 миље, а кад је најдаље, тек са 10 етопа у секунди.
Ако би се узело, да репатице иду путем елипсе, то би донатијева комета била најближа сунцу на 9.640.000 миља а најдаље 6560 милијона миља, а око сунца би обишла за 2101. годину. Коме · та, што се јавила год. 1861. обишла би око сунца за 601 годину.
У много случајева је лакше рачунати са положајем комете, ако се узме, да иде по параболичном путу, него кад би ишла по елиптичном, а резултати се слажу са искуством, за то се већином и вели, да је пут репатица параболичан.
5. Комете се неке враћају ка сунцу. Астроном Х алеј (НаПеу) је први опазио на комети од 1682 год. да ће бити она и комета од год. 1607. а тако исто п комета од год. 1531. једна те иста, јер се еве врло скоро једнако нагињале на еклиптику, скоро су све једнако далеко биле од сунца, а слагали се и други подаци о положају тих комета. Он је рекао, да се иста репатица појавила у сва три пута, она је дакле око сунца обилазила за (0 до “6 година. Он је даље наговестио, да ће се видети иста комета или крајем 1758. или почетком
1759. године. И допста се последње го: дине и појавила. Тако је било прорачунано, да се иста репатица покаже год. 1885. и она се допста и појавила. Колико се могло у натраг дознати, забележе-
но је, да се иста репатица видела нај раније год. 1456.
Комета ова називасе Халејевом кометом, п јесте једина већа, која се слободним оком види, а враћа се;и код коза које време обиђе око сунца.
Што
се тиче самога репа у халеје-
ве комете, није био свакога пута сасвим |
једнак: године 1456. 1581. био је реп дугачак и леп, но 1607 врло мали, 1682 био је опет светао и леп, 1759. се могла репатица ова посматрати кратко време слободним оком, и није бпла еветла; год. 1880. још се не потпуније појавила: од мале језгре, која је тек до 30 миља имала у промеру, излазила је као неки пламен; он се на обе стране савијао, те тако је прелавио у реп.
Први пут поново јавиће се халејева комета год. 1911.
Друга репатица, која се перијодично сунцу враћа Јесте тако-звана е нкеова комета. Она је опажана у новембру 1818 и кад је Енке пут Јој ј прорачунао, приметио је, да мора бити та репатица идентична са онима од год. 1796. 1795. и 1805. Онаобиђе око сунца за 1208 дана. Најдаље је од сунца до 81 милијон, а најближе до 6 милијона миља. Ок ругла је облика, а реп јој је слабо развијен.
Кад смо код Енкеове комете, морамо споменути нешто, што је врло каракте-
ристично: приметило се наиме, да јој сва-
ки пут, њеног новог обиласка око сунца треба нешто више времена. Тако је од год 1825. до 1852. обишла девет пута око сунца, али је последње године требало јој управо један дан више но 1825 године.
Што се комета сваким даном спорије креће, тумаче неки тиме, да у небесном простору мора бити неке препреке која задржава комету у путу јој; преп-
реку ту приписују врло Фином и ретком медијуму.
(Осим код ове репатице није се више ни код једне звезде то свакидање спорије кретање опазило.
Енкеова комета је доказ да постоји неки медијум у свемиру, који смета кретању небесних тела. Кретање се тиме ремети и поремети ће се. То ће бити крај свету. На ошпирније разлагање о овоме не можемо се упуштати, додајемо само, да ве не треба одатле пропасти бојати и да је ово све лепо резвијено у Гашгтом „Уипдег де Нишит!е5“
(Наставиће се.)
ПА СТРАЖИЛОВУ.
Посвећено, карловачком одбору за пренос
Пура У Бранкових костију. Х
есели се, срце моје, туно,
СЕ У Варадуј се и ти свога века ! Та у гори ко се не разгори, За тог нема мелема ни лека.
Ма што си ми унило срдашце, Зар ти није миља изобиља 2 Ево звађу СОтражиловку вилу, Набраће ти од мелема биља.
„Не дирај је сетну, невеселу, Не видиш је оборена лица,
Не зледи јој ране непознане
— Сад јој кану из ока сузица.“
Је ли бела, Стражиловко вило, Са шта мрке на челу ти борег Имаш луга, што ти нема друга, Џа не срди Бога одозгоре!
„Јесам сетна, па још и несретна, — Горица ми цела невесела; Кано мајку уз болано дете, Тако мене туга обузела.“
Чарна горо, што си невесела, Што ти стоји грање на увојкег По дрвећу славуји ти шећу, Сваки — душа невине девојке.
„Јесам „сетна, па још и несретна — Славуји ми са ограња пали; Па ко мајци, кад чедо занеми, Тако мене јади отровали.“
Аој, сетни по тори славуји,
Што сте тужни, што ли забринути 2 Није један, да му живот бедан,
Већ ко зраци гором сте расути.
„Ми смо сетни, највише несретни, Наша јесте за невољу туга; Прижељак нам — танке јадованке, Јера једног изгубисмо друга.
Таког друга ретка мајка рађа,
И тешко ће још која донети;
Ал међ' браћом где је таки брале, Ти имају, чим ће се понети.
Кад певасмо, а он нам припева, Кад станемо, а он нас замене; Био један — за сву гору вредан, БА и оста у нас — без замене.
Ал одлети, па нам не долети,
А. поруке ником не казива;
Све би амо, да га допевамо,
Али — Бранка нимртва ни жива!
— Један уздах тешио ми вилу, Други уздах гору оборену,
А трећи ми застаде у груди, Ко сечиво бору у корену.
Слаб је био, да теши славује, — Та од речи, ко се још излечи А из груди кад се изви горко, Штумом оде, шумне зборећ' речи:
„Тореко славље пошиље поздравље, Роду Бранка, што зав:ле — доле; Нека гледа, да бар кости нађе,
Кад већ није, да и њега боле.
Док му пев'о песме непеване, "Како ли му срце заиграло!... Срце му се заносило миљем,
Што му небо — Бранка даровало.
Небо узе — небо је и дало
Вечну душу, искру божје душе;
Ал род узе песмице, вечнице,
Без путира, из ког се просуше. ..!
А јел здраво оно „место драго“ Што тек збори, ал не твори славног Одкад мисли, па бар да помисли,
Да је мислит' ваљало већ давно.
Бранков роде, далеко ли оде!...
— Море твори, док још образ гори!
Лаки пеп'о лакше ] гори снети,
Нето Бранка — на душу узети!...“ Мелае.
зиидЕВИ 7 Ела ПРИЧИ.
(Свршетак.)
; приповетци „Чардак ни на небу пуни на земљи“ приповеда се, како је
лолетео с неба змај, па однео царску кћер, у облаке. Брат дотичне девојке задеси спавајућег змаја сестри у крилу, која га пошште, те га начне ударати буздо-
(Е
ваном, али га није могао пре убити, док га није погодио у живот, ваљда у _ фЕђог уабае.“
зује се, како је дунуо вихор, ча однео три арте кћери. Стојша узјаши крилата „змајевита“ коња, што му је још од баба остао п нронађе, да су његове три сестре украла три брата Змаја. О тим змајевима се говори љутом змају огњевитом, из кога
У приповетци „Стојша и Младен“ ка-
као 0 све ватра сиша, коме треба за оброк 1—а8 вола, 1—8 пећке хлеба и |— 8 акова вина, Змајеви ти бацају буздован, кад иду кући један из првог, други из другог, трећи из трећег хатара, а буздован све зуји над кућом, ти змајеви, које је СОтојша надвладао (елаб Стојша!) али их поштедио, чине вес еље за недељу дана. Стојша се после побрати са змајевеким царем, (који је она три брата змаја редовито пратио) и заједнички шњиме завојштина њих, те их сатре, а благо им присвоји.
У приповетци „К опање благ а“ приказује се неки добричина змај, који је у највишем брду под тророгим каменом, из кога је пиштала во да чиста као суза, чувао благо у облој џари т.ј. земљаном посуду. Кад је копач напшао на змаја, „засјаму сенешто, као даму свезракесунчане у очи синуше.“ Овај иште благо, а змај му сасвим мирно и искрено одговара, „Нит је моје, нити твоје благо“ — даклем му је морало бити поверено — и обећава га без сваког приговора издати, ако му овај каже, колико извора имаде у оној гори. Кад је овај случајно од виле дознао, да их је «(и по-
–— пат
вишку
па ји
и да