Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
826
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
учествује у нашој ра= жалости»
нама и дању и ноћу, дости, а теши наси бодри У пашој да неклонемо духом и немалакшемо енагом. Он је добри геније српскога народа, који чува једино благо Српетва, а то је суво злато наше народне части, наш вазда светао 06раз на дивсну и мегдану. Хиљадили се, да
бог да, таки змајеви! ја Каменко Николајевић.
2 а сутон тихани, благи,
(Од звона чујем јек.
Где тужно тако продиру
Кроз мирни ваздух тај.
Срце му стрепи и дрхти,
Већ пушта уздисај.
0] за што звониш звоног Што пушташ меки глас 2 На благу ако мислиш Молитву звати нас,
(Ој, онда стани, стани, Не троши гласа свог,
Умрла ј давно правд' И с њоме прави Бог.
Шо можда звониш тужно. У тешком јаду свом, Црви су можда гласи: Укоп је роду мом.
(0), онда стани, стани, Не троши гласак твој,
А ако жртве треба,
Ја живот дајем свој.
Или је народ разбио
Паклену таму нам ту,
Под барјак зовеш синке,
Да свете браћу згажену;
(0х! онда звони, звони,
Не штеди удар свој,
Ту треба жртве крви
Ево ти, ево живот мој! Крагујевац.
5 Ф а ЛЕ АК У уче
ОСОБЕЊАЦИ.“) Написао Иван Тургењев.
1. Тељегин.
еких четрдесет врста од нашег добра Ко — па богме много Пи да од
тога доба — живио је на својој баштини у Суходолу неки сродник моје матере, пекадањи гардијеки наредник и прилично богат властелин, Тељегин.
Никад се није никуд извозио, те га тако никад нисмо видили код нас. Али по двапут преко године шиљали су ходе. Испрва ме је учитељ, а после сам одлазио и сам. је примао усрдно, па сам обично пробавио код њега по три или четири дана.
Познавао сам га само као стара човека; та први пут походио, сећам, дванаест а њему пуни
је
~
који се звао Алексије Сергејић
пратио тамо мој домаћи
кад сам
како се добро
било ми је
«) Ове слике из рускога живота саопштио је чувени првак-повелиста И. (0. Тургењев крајем прошле године у часопису његових успомена“ („Отрмвки изљ, воспоминаши“) п спадају у његове новије послове, Прев.
мене к њему у по- |
Вазда ме |
„Порјадок.“ То су „Одломпи из
|
седамдесет година. ЈРодио се последње године владавине царице Јелисавете.
Живио је са свим усамљепо са својом желом Меланијом Павловпом, која је била десет годпна млађа од њега У њиховом брачном животу родили су две кћери. Но оне су обе већ давно биле удате, па су веома ретко долазиле у Суходол у походе; између њих и њихових родитеља била је, штоно реч, „протрчала црна мачка,“ па Тељегин пије 0 њљима готово никад ни говорио.
Чини ми се,као да и сад још гледам ту стару кућу, тај прави властелински двор степскога племића. Кућа та била је само на један кат и имала је велику кулу; била је почетком нашега столећа саграђена, а за ту градњу употребљена су ванредно дебела јелова стабла из шиздранских шума. Тим шумама, нема данас више пш трага. Кућа је била веома прострапа и имала је много соба, које нису биле ни довољно високе ни доста видне, јер су прозори били са свим малени, само да у собама буде што топлије. Џо ондашњем обичају биле су кућице оних мужика, који су вршили дворску службу, свуд у наоколо око властелинског двора, а поред двора била је не баш велика башта, пуна лепих воћака, што су рађале јабукама, које си могао провидити, и крушкама, које нису имале ваљда: сененке 2
На десет врета унаоколо пружала се једнолика степа са својом плодовитом црницом земљом, а на тој равници није ти упадао у очи ни један једини виша предмет: нигде ни торња од цркве нити каква дрвета; једва се овде и онде у даљини помолила каква ветре-
њача са пробушеним крилима — то је био Суходол. У свима собама те куће био је обичан
намештај, који је на селу зготовљен. Пред двораном, не далеко од прозор. налазио се прилично чудноват предмет — стуб, што показује колико врста износи пут. На том стубу био је овај натпис: „Прођеш ли шездесет и осам пута око дворане, онда си прешао једну врсту; а кад осамдесет и седам пута прођеш од крајњег кута собе до деснога краја од биљара, прешао си једну врсту“, ид,
Али што је човеку, који је први пут ушао у ову кућу, највише падало у очи, то су
све
силне и многобројне слике, што су висиле на дуваровима: већом страном дела тако званих |
талпјанских уметника. Слике су те представ. љале пределе, митолошке или религиозне ствари.
Али све те слике биле су јако зачађавиле, па шта више и оштећене тако, да је око једва с напором могло по гдегде разабрати на невидљивом трупу какву мрљотину налик
| |
на месо, или какву црвену драперију са бора- |
ма, што се лепршају; или свод од моста, што лебди у ваздуху; или какво раскидано дрво с плаветним лишћем; или снажна прса какве нимфе, палик на заклопац од чиније за чорбу; или какву па две половине расечену лубеницу с црним семењем; или над коњском главом какав турбан, искићен перјем — или, најпосле, горостасну ногу каквог апостола са дебелим листом и опруженим претима.
На „почасном“ месту у соби висила је слика царице Катарине П. у природној величини — копија познате Лампи-јеве слике. Домаћин је ту слику особито поштовао, управо обожавао.
Са гредица висили су бронзом опточени, малени, веома прашни светњаци од кристала...
Тељегин је био енажан, округласт, мален старац, бледа подбула, али пријатна лица,
танких усана и високих обрва, испод којих су севале живахне мале опи. Овоју већ про-
ређену косу чешљао је у натраг: тек се године 1812 окануо пудровања косе. Носио је. вазда једнако одело, и то: сињав капут са три јаке, које су се спуштале на плећа, пру'аст прелук, .„шчешане чакш.ре и угасите
„црвене чизме од саФијана, које су горе биле
изрезане на Форму срца и на сарама урешене ројтама. Носио је око врата белу мараму, на прсима врпцу, манжетне и у сваком џелу од прелука златан „лукац“ (џепни сахат) из енглеске Фабрике.
Обично је имао у десној руци емаљирапу бурмутицу, која је била пуна пштањолско га бурмута, а левом се одупирао о штап, чији се држак од дуге употребе са свим углачао, па се сјајио.
Тељегинов глас је хуњкав.
крештао је мало и био Вазда се смешио љубазно, али ипак и мало поносноми с неком важношћу. Пошто су се у њега сачували стари обичаји из доба Катарининог, то је био веома услужан и пријатан, а сваки покрет му одмерен и округао. Ноге суму биле слабе, па готово није могао ходати; чим се макао са столице, пожурио се одмах ситним, брзим корацима до друге, те се на њу нагло посадио — или управо пао — меко, ка) какав јастук.
Као што је већ казано, није се Тељегин никад извозио, па се и са суседима врло мало мешао, премда је волео друштво — био је шта више од природе нешто мало брбљав! У осталом, није он никад био без друштва: под његовим кровом живио је приличан број стромашних пропалица, који су често добијали прелуке и капуте из његовог долапа, а на другом крају куће било је уточиште читавој дружини сиромашних властелинака. Тељегин није никада имао мање од петнаест 0соба за својим столом Тако је био гостољубив!
Међу свима тим мукташима и чанколизима особито су ми двојица упадала у опи:неки кепец прозван „Јанус“ (са два лица), данеког или — како неки тврдише — чак јеврејскога порекла, и нека будала, кнез Л.
ја свим у наточ обичају онога времена није госпоштина држала тога кепеца ради 21баве и увесељења; а није се на њему ни видило ничега, што би човека потеећало на лакрдијаша, које шалу збија; него на против: ћутао је вазда и имао је неки увређени и дивљи израз на лицу, па би намрштио челои шкргутнуо зубима, чим би га ко што запитао: Тељегин га је звао „ФилосоФОом“ он га је, шта више, некако и уважавао: чим би се го-
| сти и похођани за столом чим год понудили,
њему би се чинија најпре пружила.
„Бог га је покарао“, — говорио би обично Тељегин; „то је његова божанска воља: али мени, јадном створу, не пристоји се да га вређам. 24
(Мене Јанус није могао никако да трпп. Чим би ступио близу њега, одмах би се разљутио, па би прогунђао промуклим гласом: „Оставите ме е миром, продрзљивче !“)
„По чему држите, да је философе“ — запиштах једном Тељегина.
„Шта, он није Философ! Али, момчићу, погледај само како уме ћутати“
„А за тито га зовете Јанусом 2“
„Ево за што, еинко мој: споља има само једно лице и по њему га судите ви површни људи; алн има он јоши друго, право лице, а то он скрива. По лице познајем само ја, и за то га љубим... јер то је лице добро. Ти на пример: ти видиш, па ипак не виништа. Али ја -— да ми не проговори речи, ипак знам одмах, да ли ме ма због че га кори; јер он је веома строг! А он увек има право! То ти не можеш да појмиш, син-
та
диш