Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

Ј ј |

Број 558

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

< (

2

(255)

ко, али мени старцу можеш потпуно веро-

вати,“ Права. историја „дволичног“ Јануса — од-

куда је и како је дошао к Фељегину — ни-

коме није била позната.

На против, што се свет знао је његово жиће.

Пореклом из богате и знамените породице, ступио јеопу кеку гаодијску пуковнију у Петрограду, кад му је било двадесет година. Једном га спази царица Катарина, стаде пред њим и рече са свим на глас некој особи из њене пратње, показујући лепезом на њега:

„Погле, Адаме Васиљевићу, како је леп, права лутка!“ Спротом момку ударила крв у главу. Чим је дошао кући, заповеди да се упрегну коњи у копија, закити се орденом св. Ане, па се одвезе кроз варошу шетњу, као да је допста човек, који ужива особиту милост царичину.

„ерај само,“ — викао је шу; — „потерај, па згази еве, који се одмах не уклоне с пута!“

То је одмах све јављено царици. Она одмах изда заповест, да се кнез прогласи лудим и да се стави под старатељетво своја два брата, који га без оклевања одведоше на село, па га оковаше у гвожђе п затворише у неку малу избу. Џошто еу хтели да присвоје себи љегов иметак, нису га пустили кад је опет дошао к себи, него су гадржали и онда у затвору, кад се збиља потпуно излечио од своје лудости.

тиче кнеза .[., цео

своме кочија-

Но злоћа њихова није им донела користи: кпез Л. преживио их је, и после разних незгода доспео је под окриље Тељегиново, који му је био неки рођак. Био је дебео човек, са свим ћелаве главе, дуга, танка носа и плавих очију, које су мало напред изишле. Са свим је заборавио говорити — мрмљао је само неразумљиве гласове. Али старе руске народне песме умео је дивно певати, и то гласом, који је покрај све велике старости његове био још крепак и јасан — и кај је певао, изговарао је сваку реч са свим чисто.

Каткад га је спопадало беснило — и тада је био ужасан: лицем окренут дувару, склонио би се у какав закутак, па је оданде сав знојаван, по ћелавој глави црвен као рак —- уз злобно смејање и жестоко лупање ногама издавао заповест да се батинају — по свој прилици браћа његова:

„Удри!“ — викао је, а скоро се гушио од смеха. — „Шибај! Нема милости! Удри их, удри те зликовце, те моје џелате! Врло добро, врло добро!“

У очи своје смрти врло је задивио и застрашио 'Тељегина. Сав блед, али веома миран ступио је к моме ујаку у собу, поклонио се дубоко пред њим, па му се захвалио за еклониште и помоћ, коју му је давао, те га је онда замолио, да му доведе свећеника; „јер је смрт дошла к мени; видио сам је, те морам свима опростити и своју душу очистити.“ „Видио си јег —“ промуца Тељегин, а задивио се, кад је чуо, да је први пут изговорио потпуну реченицу. „Како је изгледала г Је ли имала косу 2 Говори!“

„Није,“ — одговори кнез; — „то је са свим обичан мален старац, има само једно око, на сред чела, а то око — види се, да је вечно.“

И доиста, кнез је преминуо сутра дан посве здрава разума и скрушена срца, пошто је примио свето причешће и опростио се са свима.

„И ја ћу тако умрети,“ —- говорио је Тељегин више пута.

И зашста му се случило нешто слично но о том доцније. —

Тељегин, рекох, није се мешао са својим суседима, а они га нису могли трпити. Звали су га особењаком, настраним и охолим човеком, лакрдијашем, шта више, п „мартинистом“)“ — наравно, п незнајући шта значи та последња реч.

У непем су суседи имали и право:за седамдесет година, што их је Тељегин готово непрекидно провео на свом добру у Суходолу, није он готово никад имао посла са властима или судовима.

„Судови су ради лопова, а команда ради војника,“ — говорио би он; „2 ја нисам, хвала богу, ни лопов ни војник,“

У нечем је био чудан светац, то се неда оспорити; али он и није био човек, који је мислио као обични људи.

Никад нисам могао право дознати, какви су његови политички назори — ако се тај модерни израз на њега може применити —, али он је био аристократа, много више аристократа, него „барин“ (властелин, спахија). Често је говорио, како му је жао, што му бог није поклонио сина, наследника, „да ми сачува поштено име и да ми расплоди породицу.“ У љеговој соби висио је о зиду у златним оквирима родослов Тељегинових са круговима налик на јабуку.

„Ми смо Тељегини,“ — говорио би обично — „прастара порекла, наше племе постоји од памтивека. Ма што нас је много, ни једнога од нас није пико никад видио, да се по ичијем предсобљу устумарао, ни један није уморио својих ногу стојећи на царским степеницама, ни један се није угојио вршењем правде“=“), ни један није носио ордена, није у Москви просио или у Петрограду градио сплетке; ми смо остали у нашем закутку, на нашем парчету земље, љубили смо своје гњездо и старали смо се за своје газдинство, — да, синко, за газдинетво! Џа ија сам тако чинио, ма што сам служио код гарде — али, хвала богу, само кратко време.

Тељегин је особито радо имао старо добро време:

„Тада се живило много слободније и угодније — јест, поштења ми! Али од године хиљадуосамстотините амо — (за што баш од оте године, није никад казао) — узела је солдатеска маха. Господа милитарци (војници) натакли су себи на главу перјаницу од петловога перја, па се и сами кочопере као петлови; они тако утежу евоје вратове, да једва могу да говоре и да им очи хоће да искоче из главе. . . . Дође ти ту једног дана неки полицијски каплар к мени, и ослови ме са „ваше благородије!“ — он је то измислио, да ме задиви ! Као да и сам не знам, да сам „благородан!“ Али ја сам му одговорио: „Високопоштовани господине, учини ми пре свега по вољи, те екини те копче с врата. Јер ако те снађе несрећа, да мораш кинути — господе боже, знаш ли, шта ће бити ес тобом Знаш лиг Пренућеш као кумбара. . . Па онда ћу ја бити крив!“ .. . Па како пију та господа милитарци — 0,0! Ја им увек изнесем запенушене киселице, јер киселица или чисто добро вино = то је њима све једно: то они само тако точе кроз грло — па како ће онда знати разликовати, је ли добро или није! Па онда су измислили нов начин да троше новце

“) Тако су крајем прошлога столећа звали руске „слободне зидаре“ (Фрајмаурере, Фрамазоне), о којима су власници најгоре гласове пропосили.

»«) Кад је у „добро старо време“ какав пропали русски племић осећао потребу да своје имање доведе у ред, мољакао би цара да му повери управу над којом гувернијом. Дужности гувернаторске нису биле потанко одређене, по најглавнија је била „извршење правде,“ а та му је помогла те је за кратко време опет накнадио своје имање.

— измислили су лулу! Такав господин војник тури то палило под своје ружне бркове, у своја ружна уста; па пушта дим кроз пос, кроз уста, па чак и кроз уши, и држи, да је јунак! Па ето и моји зетови — премда је један сенатор а други као неки куратор — сисају то помамило, ту лулу, па још мисле да су паметни људи!“

Осим тога, што је Тељегин био противник пушењу, имао је он још једну особину: пије могао да трпи пее, нарочито мале псе.

„Што Француз радо има пудлице,“ — говораше оп; — „то је са свим у свом реду: Он трчи и скаче овамо онамо као пигра, па

и пас трчи и екаче за њим, а реп држи као

перјаницу. . Али ми Руси, шта ће нама такав скотг“ — Није могао да трпи никакву нечистоту.

0 царици Катарини говорио је свагда с одушевљењем, узвишеним, из књига побраним речима: „То је бпла полубогиња, а не човечије створење. Погле само, синко, посмотри тај осмех,“ — додао би, па би показивао на Лампи-јеву слику, —- „и ти ћеш ми дати за пра-

| во, да је била полубогиња | У свом животу био

сам један пут тако срећап, те сам уживао гледајући тај осмех, и никад ми се више неће избрисати из срца!“

Па онда би почео живота Катаривина,

причати анекдоте из које другде нисам никад ни чуо нити читао. Ево једне такве анекдоте,

Тељегин није допуштао, 'да се ко ма и једном речицом дотакне слабости велике владарке. „Ми немамо право,“ — доказиваше он, „да 0 њој судимо као о другим људима! Једном, кад се она облачила за јутра, огрнута јутарњим плаштем, заповеди она, да је очешљају. .. . Па шта биг Дворска :е собарица започе чешљати: а са свих страна почну искакати електричне варнице! Тада царица да дозвати свог телеснога лекара Рожерсона, па му рече: „Знам ја, да мене свет кори ради неких дела мојих; али видиш ли ти ту електричну струју 2 Дакле, кад је моја природа и кожа таква, увидићеш као лекари сам, да ми неправедно чине прекоре, — требало би да се потруде, да ме боље ехвате !“

И овога случаја сећао се Тељегин живо;

Кад је један пут у царској палати стајао на стражи — тада му је било тек шеснаест година — прође царица случајно са свим близу покрај њега: он јој је одао дужну почаст, а „она“ — ту је Тељегин говорио узбуђеним гласом — „она се насмешила на мене, што сам тако млад и ревностан, допустила ми је да је пољубим у руку, изволела ме је помиловати по образу, па ме запита, ко сам, од куда сам и из чије породице, и тада....

Овде би старца обично издао гласе.

у: · · · . и тада ми заповеди, да својој матери изјавим њезин поздрав и захвалу, што је тако добро одхранила своју децу. И дали сам у тај мах био на небу или на земљи, и како је и куд изволела изчезнути: да ли је ваздухом одлетила или је отишла у друге одаје — то још не знам ни данашњим даном!“

Кад кад сам покушавао, да испипам што од њега, о том давном времену и о особама из околице дцаричине. · . Но он се вавек знао вешто да извуче, да не одговори на моја питања.

„На што говорити о старом временуг“ — рекао је „то нам задаје тужне мисли, па нам се опет намеће сећање, како смо били некад млади и храбри, а како данас немамо у устима ни једнога зуба. Толико ти могу казати: било је добро време — али немојмо више говорити о њему! Што се тиче

оних људи — држиш, да желим да ти гово-