Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. |

о љубимцима, ти неваљалче ! . Слушај: ли по каткад посматрао мехур на водиг

јеси и је мехур цео — какве ли се лепе боје

1 На у њему! Плаветна жута и првена „| као дуга или алем-камен! Али се на један пут распрене мехур, ла не остане ни трага за пи Но ето, такви мехури били су и ти људи.“

„А Потемкинг“ — запитах га једном.

Тељегин ме врло озбиљно погледа.

„Григорије Александровић Потемкин био је државник, богослов, питомац Катаринин шта више, њезпно дете, могао бих рећи... Али доста о том, момчићу мој!“

Тељегин је био јако побожан чевек,и ма што му је тешко падало, ишао је редовно у цреву. Но ипак није био сујеверан; смејао се веровању, да има слутње, урокљивих очију и подобних лудорија. Џа ипак није волео, да му зец преко пута претрчи, а било му је веома неугодно, кад се с попом ерео. Но при свем том јако је поштовао свештенство, а 0 служби божјој пскао је свагда благослова од свештеника и пољубио га је вазда у руку; али се није радо разговарао с њима.

„Они распростиру неки јак мирис,“ тумачио би ош — „а ја као грешан човек постао сам, осетљив, више него што би требало. Њихове су власи дугачке, као да им нема краја, а уз то са свим уљем намазане; они се чешљају на све стране — они себи уображавају, да ми тиме могу изразити своје велико поштовање; а кад се разговарају, стењу тако грозно: да ли је то са бојазљивости или је то нов начин, како да ми учине радосте Џа онда ме опомињу на. последњи, самртни час. А ја, ма што сам слаб, радо бих још коју годину поживио! У осталом, мали деране, немој то даље да говориш, поштуј свештенство; само будале не поштују свештенство; а што се мене тиче — није лепо, што у својој старости говорим које шта,“

И он је, као и сви племићи онога доба, доста слабо васпитан; накнадио

али је у нечем то читањем књига. Но читао је само руске књиге, што су писане крајем прошлога столећа; новији писци били су му нека-

ко слађани, а њихов слог слаб. ... Кад год

би читао, поставио би покрај себе на мали округао сто сребрн ибрик са особитим запенушеним чајем од метвице, а пријатни мирис од тога чаја ширио се кроз све собе. На нос би натакао велике, округле наочаре. Али у последње време није готово ништа више читао, него је само преко наочари, као да снева, гледао у књигу, а при том је трепавице подигао горе, стиснуо усне ипо који пут уздахнуо. Једног дапа затекох га са књигом на колени, где плаче, а то ме је, ваља ми признати, јако изненадил'. Сетио се ових стихова; 0 ви јадни људи, Мира немате на земљи; Наћићете га тек онда, Кад у тамни гроб легнете...,. Ал' је горак и тај мир! Мирујте мртви — плачите живи! Те стихове написао је неки Гормић-Гормирески, песник што путује, кога је Тељегин примао у своју кућу, јер му се чинило, да је то нежан и осетљив човек. Тај песник носио је ципеле с копчама, говорио малоруским нагласком и често јетихо уздисао дижући очи к

небу. Уз свете врлине умео је Гормић-Гор-

Слике из природе: Орлови,%1о природи цртао Мицел.

миреки, као питомац неког исусовачког завода, прилично Француски говорити, а Тељегин је тај језик само „разумевао.“ Али кад је тај нежни човек дошао једаред пијан трештен из крчме, показао се ужасно насртљив и помаман: не само да је на мртво име истукао Тељегинова собара, него и његова кувара, и две случајно придошле праље, па још и некога старог столара, који је у кући; осим тога разбио је многа окна од прозора; а уз то је викао као бесомучан: „Чекајте само, ја ћу вас научити памети, ви руске лењштине, ви пеописане кладе!“

Па како је снажан био тај јадни човек! Требало је осам људи, док су га свладали. Кад су га најпосле укротили, заповеди Тељегин, да песника истерају из куће, пошто га је најпре „т пабитанђиз“ дао посадити у снег Џер је била зима), да би се опет истрезнио.

„Да да,“ — говорио је често Тељегин, — „моје је време прошло; био сам добар коњ, сад сам већ изхрган. Видиш, ја сам о свом

трошку држао песнике, куповао сам од Ки-

дова слике и књиге, а моје гуске биле су исто тако лепе као и Мухановљеве, па имао сам

и гаћасти голубова сињаве боје... . . Свега сам имао! Ша ипак нисам никад марио пее, јер то је сродно са пијанством, нечистотом и суровошћу. Био сам дивљи, необуздан момак. Ша какве сам дивне коње имао! А шта мислиш, од куд су произлазили моји коњи 2 Од чувених коња цара Ивана Алексијевића, брата Џетра великога!.. . Јест, јест, тако је, као што ти кажем. Ови моји ајгири били су

реп до земље — прави лавови!... Па свега је тога нестало, преко свега је трава, израсла. Све је сујета, сама таштасујета ... Али на што да се свега тога сећам, па да се жалостимг Сваком је човеку одређена његова судбина. Даље од неба не можемо полетити, а нити можемо у води живити нити спречити, да нас једног дана под земљу не затрпају.. . . . Провлачимо се кроз живот, како се најбоље може !“

И добри старац почео се опет смешити,те извади међ' прстима, мало бурмута из бурмутице.

Сељаци су га волелг: он је добар „барин“ (господар), говораху, који наје изливао на њих свога гњева. Али и они су га упо= ређивали са истераним коњем. Пре је све сам надзиравао: прегледао њиве,сувачу и млин за уље и амбарове; завиривао је у сељачке колебе. Свак је познавао његову дрошку, што је била застрта црвеном кадивом иу коју је био упрегнут велики коњ из његове гласовите ергеле. Коњ је имао велику звезду на челу, а свет га је звао „Фењером.“ Тељегин би обмотао кајасе око руке, па је вазда сам кочијашио на дрошки. Али кад је старац навршио седамдесету годину, окануо се свега тога; у фраву над добром својим поверио је „бурмистру“ (сеоском судији) Антипу, кога се тајом бојао и кога је звао „микромегом“ (што потсећа на Волтера) или управо „лупежом.“

„Но, лупежу, шта је новогаг Јеси ли се добро постарао за твој амбарг“ — рекао би му често с осмехом.

„Све што имам, уживам из ваше милости,“ — одговорио би Антип весело.

риђани; грива им је допирала до колена, 2,