Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
по сники а дина оваа аи Со ова а 1 ст |:
БЕБИЦААЛАР
—— ">" УРРР РРНИ
мања
пр тРРРР
тмини
= и и ји
~ о =———_<
ај
при иимим
а виа.
–—
5
329
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
„Милости, милости. . . . . Али узми се на ум, микромега! Него да се ниси усудио, да сељаке, моје поданике „ту на селу“ ман
прстом дарнеш! Ако се они потуже, видиш о-
ву палицуг Тад ћеш се познати с њом.“
„Вашу палицу, баћушка Алексије Сергијевићу, нећу никад заборавати,“ — одговорио би Антип-микромега, па би гладио своју браду.
„Врло добро; само је немој заборавити.“
И барин и бурмистер емејали би се један другом у очи.
С дворским мужицима и у опште са свима својим „поданицима“ — као што је радо називао своје мужике — поступао је веома у“ ђудно. „Јер, право да кажем, драги нећаче, они сами за се немају нигде ничега,
осим онога крста, МЕ ДИ ашто га носе о вра- УЧЕ ЛИ (|| 5 5 ~ | -ту — а и тај је ба- УМ | А | Х
жкрен; а туђега блата не емеју ни да чтожеле- . . . - Ша како би се онда умели лепо понаша«ту 24
Разуме се по себи, да тада још ни-
изникао из земље; а увек је стао пред господара са састављеним петама и с рукама на леђима, намргођена, готово злобна лица. Али је то био необично веран и послушан слуга!
Тељегин је био јако милостив према сиротињи и чинио је више добра, него што би требало да чини по свом имању; али није марио да га ко зове добротвором. „На што да ме зовете добротвором, драги господине 2 Себи, а не вама, угађам ја тим доброчинетвом!“
Кад се разљутио, говорио је свакоме „ви.“
„Када те сиромах човек замоли за милостињу,“ — говорио би обично, — уа ти му подај једаред, дрваред, триред. ... . Дође ли ти и четврти пут, подај му и тада шт-
ПА
ко није ни помишљао на то, да се укида мужичанство, те се ни Тељегина није тицало то питање. Он је владао над својим „поданицима“ са свим благо; али је оштро корио рђаве тосподаре, које је називао „непријатеима свога сталежа.“ Па кад би који између њих био строг и бездушан према својим „поданицима, “ он би га прогласио злочинцем пред 60гом и људима.
Шта више, дворски мужици живили су угодно код Тесђегина; а „поданици на селу,“ наравно нису били тако сретни, и покрај па„лице, којом је Тељегин микромегу пре"Рио. Била је То чи"тава војска, сви ти „дворски мужици понајвише људи ста-
била моја матиг Она се родила у време Петра првога! Суди по томе!“
Тељегин је био у свему и свачему прави Рус: волио је само руско јело и руске песме. Хармонику је мрзио, јер је она „фабрички производ.“ Радо је гледао како сељачке девојке и жене играју коло. Кад је бло млад причаше, шевао је врло добро, а у игрању га није могао нико надмаши “и. Имао је радо и парну илиџу; али је пара морала бити тако врела, да је Иринарх, који га је послуживао, увек био дрвен „као нови бакарни киц“ па је говорио: „Но, данас сам ја Иринарх Толобејев, још остао жив!... Али шта ће, одруги пут бити од менег“
Тељегин је зборио дивним, нешто старинским, али лепим и чистим руским језиком, а имао је обичај, да свој говор згодном приликом за
чини понеким изразима, што су му би• ли у души, као: „Тако ми части! Тако ми бог помогао !“ итд. Али доста ће би_ти о њему. Сад ћемо да говоримо о његовој жени Меланији Павловној.
(Свршиће се,)
ПУДОЉДИ. У.
Пошо вам зором Зеленом гором, И сретох деву — Дивотну белу Патат је хтедо Чија си чедог ,. — Ал кад је спази, На танкој стази, Немадо моћи Ближе јој доћи. .. И она оде, Кроз густу гору А ја је гледах Ко цветак зору, Гледах за њоме — Аллепе моме Не видох више .. Ко да је скрила
Небесна вила
Међ своја крила.
Београд.
"ри, сухоњави, дуге жосе, погрбљени, па "вазда гунђају; имали су на себи дуге нанкиншке хаљине и заударали су на неку оштру воњу. А што се "тиче женских — вечито си чуо тапкање њихових босих ногу и несносно шуштање сужања. Први собар звао се Иринарх. Господар та је увек звао по имену наглашујући полатано сваки слог: И-ри-нарх! Кад је звао друте, викнуо би просто: „Хеј, мали!“ или: „Хеј, -лупежу!“ или: „Ко јету од мојих поданика 2“ Није никако марио да их зове лупањем или -звонцетом. „Та то је као да смо, боже прости, у крчми!“ — говораше. Вазда сам се чудио, што се његов собар, звао га ма кад, за "тренутак појавио пред Тељегином, као да је
тод, али му реци уједно: „Добри пријане, дед' покушај и другим чим да радиш, а не само устима,“
„Али, драги ујаче, ако он поред свега тога дође и пети пут 2 „Е, а ти му подај и пети пут штогод.“
Кад би га болесници молили за помоћ, дао би их лечити о свом трошку, премда није имао поверења према лекарима, те их није никад звао кад је био болестан.
„Моја покојна мати,“ — увераваше он, — „лечила је све болести сланим маслиновим уљем, и то спољне и унутрашње, па је тај лек увек помагао. А знаш ли каква је жена
Петар Ј. Петровић.
Слике из народног живота: Дротар, цртеж сликара Уроша Предића.
ман
= ХИХ Ја 51. у ЗУБА ОР РОБЕР
Фмупштина немачких И австријених пчелара са изложбом у Винер-Кајстату Н Какве нам Ваља ПОДИЗАТИ СКОНОМСНе ШКОЛЕ,
Жатва оубо многа, дблателен же мало Матеј 1Х. 27.
ма осам година, како се бавим пчелом, како сам је заволео и како сам се упознао са пчеларском литературом. Још ме је само једна жеља мучила да видим за66