Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

уске и тавне, а куће средњовековне; али што се већма приближује периФерији, у толико више уступа старински тип модерном, улице су се рашириле, а бели до мови, што их обрубљују, указују се у веселијој одори новога времена.

Кров варош тече Љубљаница. Преко ње воде више мостова. Као што је лепо име те реке и као што су бистри њени брзи вали, тако је тајне пун њен ток и њен пут. Мисли се да извире код св. Петра, да за тим понире у гори код Постојне, после да опет излази на светло и опет понире, да најпосле пред самом Љубљаном изађе из горе као снажна река, подобна да носи бродове и да служи про мету. Тако је Љубљаница верна слика онога народа, који живи на њеним обалама. И свест словенскога народа беше дуго скривена и извираше у неколико маха и опет понираше, да се у наше доба снажно пробуди у лепој, у словенској Љубљани !

Заиста да много вреди, што је Љуб-

љана лепа, али за нас далеко више вреди што је Љубљана словенска. Она је већ у толикој мери свесна тог свог значаја, да неће више да носи ни споља обличије туђинско. Дан пре но што ћу приспети у Љубљану закључило је градско веће, | да одсада има да буде у Љубљани деловодан, званичан језик цигло и једино сло- | венски. |

Патриотско узбуђење усљед тог знаменитог чина не беше још попустило, кад | се састадох у Љубљани са својим тамошњим пријатељима, старим својим знанцима по перу и заједничком позиву. У тој атмосфери провео сам све своје часове у Љубљани и свеж, будан живот једног братског племена, што сам га тамо посматрао, улио ми је нове наде за бубућност Славенства.

Средиште духовног словенског живота

Олпке из Бачке: Шокица,

дну тог трга према новијој вароши дође до куће, у којој је смештена читаоница. Споља је неугледна, али унутра је лепо уређена и располаже великим просторијама. Ту се држе јавни народни зборови и друштвене забаве. У дворани за читање изложено је обилно листова, међу којима не Фале ни руске новине. Пролазећи кроз различите дворане дођох у једну, у којој нађох искупљено до тридесет младих момака. Беху то сами осмошколци, најстарији ђаци из гимназије, који се ту искупише на певачко вепбање. Чедно и ипак отворено и слободно њихово понашање, њихова ведра лица учинише на мене најлепши утисак. Приметио сам то старијој господи, што беху самном и добио сам одговор : „Еј Фала Богу, имамо добру, имамо честиту „младину“ и на њу полажемо сву своју наду.“ Шомислио сам у себи, благо вама, кад то можете да кажете и с болом у души сетио сам се наше омладине у Угарској, која се све више и више отима народном животу и не до-

шав до народне свести лети на своју пропаст туђем јату.

Код нас је у опште скоро све противно од онога, што видех у Словенаца.

| Тамо будење и напредовање свести, код

нас опадање и декаденција на свима линијама. Код њих се све више и више осваја земљиште школско и словенски језик улази већ поступно у средње школе.

| Код нас у Угарској већ су све средње

школе туђинске и у саме основне школе утиснуо се већ туђ језик и све више отима земљиште српском језику. Словенци разбише већ сретно маглу, у којој се народна свест њихове деце у школи затирала; у нашој школској атмосфери купи се све више и више магла, која нашој млађеној снаги неда да се здраво развија. Они иду новом, лешшем животу: нама убијају душу, да нам после и тело уби"ју, јер одрођујући се уједно и пропадамо,

је читаоница, кад се пође са народнога трга, који је највећи трг у вароши и на ком је красна променада — зову је звезда по разређењу стаза —- онда се одмах на

„као што то жалосно сведоче наше некда| шње спахијске и богаташке породице. Нема | 0 том разговора, да први повод тим неутешвим појавама не лежи у нама, али да

је у нашим бољим кућама жилавости сло

венске, заиста би прошли без велике ште-

те и кроз ту тмину, која ће та пре та

после морати да се разиђе.

Била је Љубљану и тој околности имам да припишем, што ми се дала прилика, да познам скоро све прваке наше словенске браће. 'Гога дана у вече био је обични недељни састанак „литерарног и забавног круга.“ То јебио управо други састанак ове зиме. Састанци ти држе се у најелегантнијој гостионици, што постоји у Љубљани, у гостиониди код „Европе.“ Пријатељи моји позваше ме тамо и ја сам се радо том позиву одазвао. Ту сам имао срећу да познам дичне словенске посланике на царевинском већу у Бечу, дра. Бошњака и дра Зарника; они са пуно интереса распитиваху за наше одношаје у Угарској и нарочито др Зарник, који је доцније и наздравио дру Политу. Ту сам познао и веома симпатичну личност г. Петра Грасели, градоначелника. или ка

Слике из Боке: Ришњанин,

штто се словенски каже жупана љубљанског. Истог је неколико дана касније (9. нов.) изабрала Љубљана једногласно за посланика на царевинском већу. Ту беху даље скоро сви професори гимназије, реалкеи учитељских школа, родољубиви лечници и одветници, чиновници трговачких завода, редом сви уредници словенских листова и т. д. Укратко имао сам ерећу да се ту састанем и разговорим са дветом словенскога друштва у Љубљани. Састанак је отворио председник тога вечера г. Жељезникар уредник „Оловенскога народа.“ Друштво је седело за великим столом, намештеним на „покој.“ Вечерало се и разговарало, сасвим као у гостионици. Сад наста тишина, јер је председник позвао друштво, да саслуша „уводни чланак,“ што ће га читати проф. Врховец. Исти је читао брижљиво израђену географску расправу о Сибиру, у којој је поглавито истицао богатство те земље и обарао укорењену предрасуду

као да је Сибир земља без икаквих уго-

дности постојбина вечнога леда и белих.

субота кад сам приспео у