Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
336
—
ВИНЕ.
се био по молио на капиџику пренеразио се од дротаревог узвика: крпи лон це! па од тешка страха испустио и играчку своју; нит се миче нит“ душицом дише, док не мине крај њега човек на коме све звекећу мишоловке, таве п шерпење и за ким домаћи гаров лаје као бесани од тешке муке искезио на њ своје оштре зубе кроз плот.
Занимљива, карактеристичка слика из нашег сеоског живога.
Народно ношиво, Бачка Шокица и бокељски Ришњанин,
Сваки пријатељ народних особина мора да зажали што се из дана у дан све то више губи наша народна ношња а тиме брише уједно и једна карактеристика нашега народа. Док смо се држали наше народне ношње, није оволики раскош раскопавао наше куће. Ово зло, којим нас трује мода са запада дошло је већ дотле, да би ваљало да му се опремо уједињеном снагом, Мимо то народно ношиво је много лепше и укусније. То сведоче и ове две слике.
Наша бачка Шокица или ако хоћете Буњевка носи танане скуте набране у Фине 6оре, везене, пулане, преплитане и расплитане, паше лепу шарену прегачу, вије више низи ђЂердана око врата а кити главу свежим цвећем —- све је то далеко лепше и јефтиније од свиле и кадифе скројене по бечкој мустри у којој набељена и надодољена Орпкиња у Бачкој ужива. Међу бокељским општивама је Рисан на крајини који је верно очувао своје старинске обичаје. Слика нам приказује трговца Ришњанина, који путује приморјем продавајући црногорску овнујску пастрму — кастрадину; Ришњанин носи зелену доламу од Финога сукна начичкану при рубу руковетом златних пуцета. Испод доламе вири му јечерма, мален првен прожац златом извезен, по кожнатом кружу где држи светло оруже паше свилени пас. Главу му реси црногорска капа. Овај наш Ришњанин је већ човек од света, јер место лаких опанака навукао је светле чизме а завргнуо се и кишобраном.
Златни дворац. Многи, те мноти мисли, да је све блато народно у златном и сребрном новцу, Ал није баш ни тако! Вредност новца је тек неки, мали део тога блата народног. У Францеској на пример, рачунају новац. што је у промету; на шест милијарда, Па тако је скоро и по другим земљама. Два знатна статистика, један Енглез а други Фрацез испитивали су то. Бехуто тоспода Мартин на Јпзтић ој Вапћјепг у Лондону и Малакр на академији знаности у Паризу. Господин МаЈасте вели, да. је на целом свету, у промету до 24 милијарда и то 18 милијарда златна и 16 милијарда сребрна новца. Енглеска, ма да је толики промет у њеним рувама, опет зато има мање кована новца но Францеска,нема више од неких 2700 милијона. Новац, што има номиналну вредност, има само конвенцијоналпу вредност, као бронзани новац, 18 милијарда злата, то је тешко неких 5800 тона. То јест, ту суму злата мотли би лако сме стити у трансатлантичку лађу. Једног лепог дана могли би је однети на жељезници, а друштво још неби морало повећавати број ватона, Једном речи, кад би нешто хтели све то злато да употребимо на зидање каквог дворца, што се помиње у вилинским причама то би за такав вилистан требало тек мало простора, До три стотине кубичних метара неби довољно било, да се сагради павиљон вароши Париза на Елисејским пољанама, ма да И с тим златом, да је растегшуто мотли покрити 270,000000 квадратних метара; или да је у кончићима, могли би га протећи на 800,000 километара, то јест обвити га двадесет и два пута око земље (ТУ Лизтаноп).
==
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НО
Туча. Професор Дифур у Гашзап-и, испитивао је највећу до сад познату тучу, што је падала 13. јулија, 1788. п заиста је дивџе резултате постигао. Туча је тада падала кроз целу Францеску, Белгију, Холатдску, (ев. Немачку, до Источког језера у ширини просечно од 6 сати; падала је дакле па 13000 квадратних километара. На пеким местима била је туча неколико палаца дебела, просечно три центиметера. Дакле за неколико сахата пало је више од 40 милијопа кубичних метара леда. ба тучним зрневљем, могли би папулити тунел Готхардски.
Чудна зарада! У Паризу је до 1869 које радепика, које радилица, што живе од тог, да господским псима праве одело и којекакве украсе. Посао, умрав трговина та је велика, јер заслуже 5.000,000 до 6.000,000 Франака или близу 220.000 Фунти штерлинрга,
0 оделу. Зимско одело у госпођа је скоро исто толико тешко, као и одело у човека. Летње пак одело у госпођа је тешко 6—6', фунти, (9—4 килограма). У лето људи ретко носе вупено одело, а госпође носе кудељно. вунено и свилено, за то је њихово летње одело нешто теже.
Највећи торњеви. Нема ни десет година, како је постао Штрасбуршки тороњ — висина му 143 метра. По је дакле највиша грађевина. Од то доба осим колопског са оба, торња од 156 мет. — подигнути су још два друга. Највећи је катедрала у Рујепу 149 метара, а одмах после њега је Николајевска прква у Хамбургу од 442 м. Од зграда за употребу и од користи, на првом је месту Еаз!-Еое Ћуприја код Нев Јорка висока је 90 мет.
5 Е:
АЗУАУ
[5> ЂУРО ДАНИЧИЋ ||
Дана 4#.-ог Новембра умрђо је напрасном смрћу у Загребу Др. Ђуро Даничић. професор велике школе Београдске. То је највећи губитак који је могао задесити српеку научну књижевност, која губи у покојнику свога творца.
Доносећи слику покојникову из млађих година, када је сступио на књижевно поље, донећемо и верну слику његову из најновијега доба уз приказ његовога научнога рада.
Из надгробне речи коју је проф. Јован Бошковић рекао Даничићу приликом свечанога укопа у Београду вадимо ове податке:
Ђ. Даничић родио се у Новом Саду 4-ога априла 1825. од оца Јована, свештеника, и матере Апе, родом из Оомобра, која је после ране смрте мужевље подигла и одгајила 5 синова, „све с преслице и деснице руке,“ Науке је слушао у Новом Саду, Пожуну, Пешти и Бечу.
У јесен 1845 отиде у Беч, које место за њега би од пресуднога значаја као и за Вука, Као што је Вук у Копитару, тако Даничић у Вуку и Миклошићу нађе сродне духове, од којих му је први, по његовим речима, „открио благо српскога језика, а други му даде видјело, да може то благо видјети и разумјети.“ Он их се обојице радо сећао. шићу вели: „Кад год сам одлазио од њега, увијек се осјећах духовно опорављен и оснажен. И сад се сјећам с највећом радошћу ријечи, које ми једном рече послије разговора о стању словенистике: „Кетве је много, а посленика мало,“
Тако спреман остави Даничић у јесен 1846 у бечком университету права, те се даде са свим на филологију. Његове студије доведоше га још у тешњу свезу са оцем новије српске књижевности, Вуком, коме Даничић у многоме помагаше, као: при издавању Рјечника, Новога Завјета и народних умотворина. Године 1847 изађе прво самостално дело младога научника, које му — поред многостраног признања — прибави и диплому Ученога Друштва у Београду. Године 1852 дође Да-
Сјелжјржесеј: Забава: Црна памет, готова потиби На Стражилову, Мелас. родна радиност: Скуп
Статистике, Проналазака, Комуникације, Етнографије, Л сице. — Читуља; Др, ђуро Даничић. — Изјава,
Издање и власништво штампарије А. Пајевића.
— Слике:
0 Микло-.
ничић у Србију, али већ на годину, на позив. кнеза Михаила, врати се у Беч. =
Кнез Михаило, желећи да унапреди пауку
у народу своме, потпомагаше не само Вука, него и више даровитих младића српских. Тако је кнез познао и нашега књижевника,
што је више Даничићев дар крчио себи пут, _
тим га је добротвор све више пазио. Потпора кнежева бејаше пресудна за живот и рад. Даничић исту јавно са захвалношћу признаје у посвети к Речнику из књижевних старина, као оно Вук кнежеву припомоћ у предговору ТУ -ој књизи Народних песама.
Даничић беше учитељ српскога језика кнегвњи Јулији, а доцније и Њезином Величанству краљици Наталији. |
Године 1856 поста библиотекар народне библиотеке у Београду и секретар Друштва. Српске Словености. Од 1856 до 61 издаде: Гласник УШ до ХШ, којим је књигама синус орган друштвени. Године 1856 дође за проФесора у лицеју, потоњој великој школи, где је са одушевљењем предавао словенску Филологију, општу историју књижевности и естетику, најпре ђацима из сва три оделења, а после само слушаоцима Филосовеког Факултета. Кад оно марта 1868 министар Прно– барац укиде забрану правописа, само је тако. могло бити, да се за 14 дана по свој земљи. писало новим правописом, што је готово сва "млађа интелигенција била ДЛаничићев ђак. Го= дине 1866 буде од овливача и заштитника јужно-словенске академије, владике Штросмајера, позван у Загреб за секретара Академије, где се као таки бавио све до 18178, знатно доприносећи к полету академијскога рада. Те године, на позив министра Новаковића, врати се у Београд на своју стару катедру, са које 1819 опег отиде у Загреб, своме великом позиву, где је 4. ов. мес, и умро.
Он беше члан Српскога Ученог Друштва (1847), руске академије (1863), књижевнога одсека Матице Српске (1864), Јужно-словенске академије (1867), доктор Философије петроградског университета (1872), члан чешког друштва са науке (1875) и ночасни члан лекарскога друштва у Београду. — Године 1899, цар Александар П. посла писцу Српске Синтаксе, признајући му заслуге за словенистику прекрасан прстен са бриљантима. Његово Величанство краљ Милан лане га је изволео од= ликовати таковским кретом Ш реда,
Године 1867 беше члан српекога црквено– народног сабора у Карловцима, а 184 члан народне скупштине у Београду.
(Он се за политику интересовао само с некога објективнијег, општег гледишта и као врли патриота уживаше у свему, што унапређује Србију и српски народ. Он се на пр. подједнако радовао проглашењу независности српске државе, народној скупштини у Нишу, првој српекој златици и прогласу српске краљевине. Живео је за књижевност, а љубљаше и уметност; с тога је 1868 и 64 књижевно. потпомагао Одбор за етално српско позориште у Београду.
Беше добар син. Прихватио је матер, и она се од петорице синова најрадије бављаше код њега; код њега јеи умрла. Кад му синовице осташе без оца и кад им се јивила срећа, он им даде опрему.
Као пријатељ беше љубазан и предусретљив, постојан и одан.
Са Бранком Радичевићем био је побратим“
ИЗЈАВА.
Овај број листа и други који је за. њим на, реду задоцнио се што је уредник отишав својим званичним школским пдслом задржао се дуже на путу томе, но што је у први мах мислио.
Бројеви листа излазиће један за другим до свршетка године.
Уредништво.
—е-% Уредник Стеван В. Поповић, до->—
Пн огибија. Прича из Боке которске. — Шесме: Што си, од бв. В. — Астрономија: Нешто о репатим звездама. — Песмеј гија; Змајеви у међупародној причи од Бр. Николајевића. — Песме: Вечерњи јек, од Анд. Г. — Шреводи: Особењацци. — На-
штина немачких и австриј 6 | ј јеких пчелара са изложбом у Винер-Најстату и какве нам ваља подизати економске школе, више, од Душана Рогића. — Из разних крајева; Љубљан У : ЕМ пат
Песме: „Даничића чема
а и Словенци, — Књижевност: Општи увод у природне пауке, од М. Шетровића, — Научне новости: из итературс, Метеоролотије и Физике. — Узв наше илустрације: Јаднице! Орлови, Дротар. Народно ношиво. — СмеДр. ђу ро Даничић, Јајпеде! Орлеви, Дротар. Шокица, Ришњавин,
Штампарија А, Пајевића у Н. Саду.
|: Е-