Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

[2 И а Е 2;

Г Прату

(5Ј

О ||

(У Е 5

[ Мас

СЕЛ сој си а име МИХеМЕ. Б5

аи

БИ УММЕТАОКТ

Ме У ми ДИУ И КУ, ме Уа, МУ АМУ МОМ ми И 53 ~

| А

НАШУ

5 === о, |65 и ; Бр, 34, | пмечавакадаа | _ Нови Сад 80. Новембра, 1882. | Па || 520] ео 54] (== сз го јез Е ај 45 аи а Неј усЕЕ =677 0: ~ =

ЗА ~

СУД | – ~ ==) [65

<= 952] ) > ој > ДАР) || | ВА со => 20 = 8 ГЕТА ОРОРОРАЈУС о доље УОРОНОАНО БР.

СИРОМАХ ЈАНКО.

ПОЉСКИ НАПИСАО Х. СИЈЕНКИЈЕВИЋ,

58! а свет је дошао врло слаб и бо<= лешљив. Око материна кревета,

скупило се било ваздан прија и > комшијница, све су сумњиво климале главом, не надајући се никаквом добру. Ковачева жена, која је од свију била најпромућурнија, поче својим обичним гласом тешити 60лесницу. —- Само лагано — говораше она, — сад ћу ја ома запалити воштаницу, јер вама моја пријо, нема помоћи. Боље ће бити те се спремите за онај свет, а попу ћемо звати, да вам очита молитву за

грехе. __- Да, да, — потврди друга прија, —- и овај мали треба да се што пре крсти. Какав је, неће ни дочекати док попа дође. Кажем ја, биће срећа, ако још и нокрштен не умре.

(Онда запали воштаницу, узме "дете на руку, пошкропи га водицом и прогунђа:

— Крстим те у име оца, и сина и светот духа, нека ти буде име Јанко. А сад хришћанска душо путуј онамо, одакле си дошла.

Али та хришћанска душа није имала ни најмање воље, да путује опет онамо одакле је дошла, и да остави ово слабуњаво тело, у ком се налазила. Баш напротив, она поче својим мајушним ножилама бацакати и млатати по зраку, што је икад могла, а уз то плакаше тако тужно, е су пријеи куме мислиле, да се гдегод у бупаку сакрило каково маче.

Послаше по попу, он је дошао, обавио свој посао, и опет отишао. Болесница лежаше још неко време, а после не-

дељу дана већ је одилавила на рад, као пре. Живот новога становника ове „ЈУ“ доли плачевнејс“ висио је о танком концу; једва се видело да дише. Али кадму је било четир године, отпева му кукавица над кућом неколико својих песмица, и све пође на боље; тако да је дотерао, —- али тешком муком до своје седме године. Остао је увек слабуњав, трбух му се испупчио, а образи упали, жућкаста, готово бела коса пала му је на велике бистре очи, које су гледале у свет, коу какову недогледну долину. дими је седео за Фуруном, а на очи су му текле су зе од зиме, а каткада боме и од глади,

Змај-Јован Јовановић, Српски песник,

кад мати није имала ништа да мете у

лонац или у Фуруну. Лети се вијао по сокаку у кошуљици, потпасан марамом, и са сламњим шеширићом на глави. Пла-

је дигао у вис као тица. Мати, сиромашна раденица, која је живела од оног, што је својим рукама зарадила, љубила, та је можда на особен начин, али и тукла га је доста често, а обично га је звала „дериштетом“. У осмој години терао је већ стадо на пашу, или би ишао у шуму тражити гљива, кад не беше код куће ништа друго за јело. Само Богу тре-_ бао је захвалити, што га тамо неје какав курјак прождерао.

Не може се рећи, да је био баш особито бистар и отворен, па тако је и он, као и свако друго сеоско дете турао прсте у уста, кад би когод прозборио с њиме реч две. Нико му неје прорипцао дуга живота, а још мање, да ће мати имати с њиме какове радости, јер неје био за никакав посао. Бог зна, како је то дошло, али ванредно је волио — музику. То му је била душа, то му је било све. (Олушао би на сваки гласак, на сваки тон, и што је бивао већи, тим је више мислио о свирци. Или ишао са стадом у поље илис којим другом у јагоде, увек се враћаше кући истим речима:

— Мамо, да знаш како у шуми неко лепо свира!

—- Даћу ја теби свирања, цепаницо једна! отресла би се мати на њега љутито, и испратила га напоље дрвеном кашиком.

Јанко би на то викао, обећао да никад више неће слушати свирке, али је ипак непрестано мислио о томе, како у шуми неко лепо пева и свира... Али ко је то биог.. Зар је он то знаог — Јеле, храстови, брезовина, тице, једном речи читава шума свираше и певаше! Џа и сам одјек. У пољу певаху травчице, у баштици за колебом цвркутаху врапци, да су трешње дрхтале. У вече чуо је бог те пита какових гласова, какових човек само на селу може чути, а у себи је мислио, да цело село пева и свира. Кад би га видео ишпан како се је безпослен кудгод заблено, и слушо где ветар Фијуче, пограбио би кајиш, и дао

ва коса испала му кроз шешир, а главу би му неколико удараца за успомену.