Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

а = а а

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ Н

Дати, тв он,

| А ЗИЕ

Људи га већ несу друкчије звали ван свирац Јанко... У пролеће побеже од куће, и направи свиралицу.

кад су жабе крекетале, букавци мукло букали, а прдавци по ливадама цврчали у роси, петлови по плотовима кукурекали, неје могао да спава, већ све једнако прислушкивао, и Бог сам нека га зна, ка кове је он гласове у том разабирао. У цркву га мати никада није ни водила, јер кад (би се глас оргуља почео по цркви разлегати, и кад би се сакова песма на њима свирала, замаглише се Јанкове очи, или би му се светлиле и блистле очи, као ла се у њему одсева светлост неког другог света.

Отражар, који је ноћу обилазио селом, те бројао звезде, или се потихо раз. товарао с пепма да не заспи, виђевао је већ не једаред белу кошуљицу Јанкову, где по мраку трчи према сеоској крчми. Али Јанко не улажаше унутра, него је

остао напољу, лагано се наслонио на пен- |

пер и слушао: Унутри се играло, играчи

се весело окретаху на около, а кад када |

би који од момака и подвикнуо. На пољу се чуло цупкање ногу и ситни гласови девојака. Шгеде су тихо тихацко гудиле: „Јести, пити, јести, пити, уз чаше се ве селпти !“ а велики бав секундирао је до стојанствено: „Како бог да, како бог да!“ Прозори бејаху светли, изгледало је као да се свегредице у крчми љуљају, свирају и певају, а Јанко слушаше!.,. што, да он има егеде, које би тихо тихацко гудиле:

Јести пити, јести пити,

Уз чаше се веселити!...

Такове дашчице, што евирају! Одакле да их узмег Где ли се то правиг Да му је бар слободно дотакнути их се. Али бадава све, за сада је морао само стајати

и слушати, док год неје за његовим ле |

ђима у мраку загрмио глас ноћобдијин:

— „Хоћеш ли се купити одатле балавче!“ Сад би ол тек потрчао босоног кући, а пратио би га кроз мрак ситан глас етеде: „Јести, пити уз чаше се веселити“, уз достојанствен глас басов: „Како бог да, како бог да!“

Није било за њега веће свечаности, | него кад би чуо егеде, на пример у сва- | тови или у берби. После тога би се по-|

вукао за Фуруну, и по неколико дана неби проговорио ни речце ;: само је буљ о преда

се са својим светлим очима, као мачак у | мраку. Најпосле је сам себи направио |

егеде од дасака, а напео је на њих длаке од коњеког репа. Но те његове егеде несу

ни из далека тако лепо свирале, као оне |

у крчми; жице Оренчаше тихо да се је-

два чуло, а зујале су као муве или ко- | марци. Па ипак је он у њих свирао од

јутра до мрака, ма да је због тог толико оуботака и удараца добио, да је изгледао

као зелена натучена јабука. Али код њега 2 = ~ Ј беше то већ нешто обично. Мртшавно је |

сваким даном све више, само је трбух сваким даном све већуа испадао. суза све то више образи 'упадаху

отицале, све дубље.

али Нимало

није више наличио другој деци, пре бига

могли испоредити ве њетовим егедама, које

даваху од себе глас, који се једва чуо. Уз то још у мало што неје пре жетве умро

од глади, јер је живео само од пресне репе, и од жеље, да ма накоји начин набави егеде. На жалост, та му жеља неје донела

12 Г, од врбе. Нођу, |

Ала не- |

Коса | му је бивала све гушћа, очи су му од! преса и

никакова плода. Господа у двору имала су слугу, а слуга тај имао је егеде. По гдекад у вече свирао је у њу, неби ли се тим већма допао својој драгани, и осталим служинчадским душама. Јанко би се онда дошуњао кроз грмље сасвим до врата његове собе, само да чује егеде, или барем да их једним погледом види. Висиле су на зиду, баш наспрам врата, а Јанко би ју мотрио тако жељно, тако побожно! Егеде је он држао за светињу, "које није достојан нг да се дотакне, ма да му је то било најдраже на свету. Нека | неодољива _ чежња _ обузе га, да ју барем руком дирне, да ју бар изблиза види. Спромашно малено срце Јанково ' задрхта од блаженства при тој пустој помисли на то.

| Једне вечери не беше никога у тој воби. Господа беху већ од неког времена ' на страни, кућа беше пуста, а слуга је ' био код своје драгане. Јанко бијаше сакривен у грмљу, те већ дуго гледаше,

својих жеља. Месец лебдијаше на виси ни, а његови зраци падаху кроз прозор и одејајиваху се с противног зида. Наскоро се приближише и к егедама, и обасјаше их најпосле свом својом светло| сти. Изгледало је, као да саме егеде у мраку светле. Савијено гудало било је "тако обасјано, да Јанко чисто није мога|о да гледи у њи. У тој светлости све бијаше красно; савијене дашчице, жице п држак, Чивије се светлише као креснице а гудало као сребрн штап.

Ах! све је то било дивно, чаробно; а Јанко је то све већом чежњом и етраш"ћу мотрио. Згурено је седео међу шиб. љем, а лактови се подбочио о колена, и тако је отвореним устима гледао непо мично у то једно место. Час би га задржавао страх,а час би га неканеодољива сила тонила напред. Је л то била само маштанија, или штогод другог . Јасно је

п светлости к њему приближују. . . Светлост би се за један час утрнула, да после тим јаче успламти. Маштанија, ништа друго ван маштанија! Уз то ћарли-

јаше ветар, дрвеће је тихо шуштало, а

ко јасно разабрао ове речи:

— Та што не идеш Јанко! нема ни живе душе. пред Јанко!

Била је ведра а јасна ноћ. Са језера "у дворској час јасно, час тихо певаше. — „Пођи

У соби Џођи само на-

| лебдила је над јанковом главом, и говорила му. „Немој Јанко немој!“ Чапља је _одлетила, али славуј остаде и без прешташе и зборише све гласније п јасније | „У соби нема ни живе душе.“ Егеде се опет показаше у свом сјају.

Спромах Јанко прикрадао се тихо и

ваше „Напред Јанко, срчано!“

Бела кошуљица све је ближе долази"ла к вратима! више-ју није сакривало тамно грање живице. На прагу се зачу још један дубок усдах из болесних јанкових груди. Још часак, и већ

кошуљице, само још једна боса ножица. | вири на прагу. Узалуд се вије чапља

кроз полуотворена врата на мету евију.

| видео, како се егеде у свој својој слави.

грање је тихо шапутало, тако, да је Јан-

оашти оглабио бе славуј, и тиме. Тек кад гаје Штах опет зграбио

ов | за руку, полегао га на земљу и подигао Јанко, небој се! — Али поштена чапља

нестаде |

језеру запрекеташе гласније, на једаред нечега поплашише, а онда о-

|му се еве смрачи. Ноћат блек са

та

' ваљали Шташе !

пет све занеми. Олавуј престаде биљивати, грање престаде шуштати, сеЈатко лагано прикрао бтиже, али га обузе страх. Док је био сакривен у грмљу, било му је као код куће, било му

је као зверету у чести, а сад му беле

као дивљој звери у етупици. Кростао се брзо, дисао кратко и јасно, а око њега ис тотне стране расвегли још једаред собу, а спромах Јанко дотапав чегвороношке до егеда уздигну главу. Ати блеска нестаде, а месец се сакриза црн облак, те се и опет није пушта ни чуло ни видело. Тек после кратког времена зазвучи тих плалан глас кроз ту тишину, као да је когод непажљиво дирн'о у жицу, ина, једном загрми суров, вањив глас из једног буџака те пштапе бесно:

— Ко јег

_ Јанко престаде дисати, али суров глас“ поново загрми:

Ко је г

Џалидрвце плане на зиду, соба се расветли, а онда! . .. Боже мој! онда се зачу по овка, ударци, Јанков плач и глабови: „за вољу божију, за вољу божију, лавеж паса, трка по ходници, а по целој кући настаде крика и вика,

Оутра дан стојао је Јанко пред сеоским судом — пред сеоским суцем. Хоће ли му судити као и сваком другом ло повуг . . Без сумње! Судац и приседници посматраху Јанка који је пред њима нем стајао и турпо прсте у зубе, — са разрогаченим очима, матен егабашан, умазан, испребијан, незнајући ни где је, ни шта ће бити с њиме. Како да суде таком

створењу, које се једва на ногама држиг |

Да га (баце у затвор, или шта другог Најпосле, човек се мора п детету

да емплује. Нека га пандур узме, нека га мало пропусти кроз. шаке да други

пут не краде, пак доста. — Нека дакле буде тако. Ови се сложише у томе. Дозваше Шаха, сеоског пандура. — Дед га узми па га мало извошти, нека упамти, кад је хтео да краде. Штах климну главом, ухвати Јанка, за руку као какво мало маче, и однесе у шталу. Јанко или неје знао о чем ту ради, или се јако уплашио; доста то да није прозборио ни једне речце, а гледао је наоколо себе као поплашена тичица. лутио је зар, шта ће бити с

се

прутом кошуљицу, завикну спромах Јансо; — Мати! иза сваког ударца опет завико: Мати, мати! но глас му биваше све

Ке ' тиши све слабији, док најпосле и не уму| станка довикиваше Јанку, а грмље шу-| |

че, и не дозиваше матер Сиромашне покрђане егеде!. . . Ти глупи неКо је још видео да се Спромашан дечак бе

дете тако тучег

| јаше од увека малешан и слаб, једва се позорнпо све ближе и ближе, а славуј пе-|

држао на ногама. Најпосле дође Јапкова мати по њега,

| али га је морала на рукама однети кући.

Сутрадан Јанко није устао, преко сутра ни толико, а после три дана испустио је

душу на тврдој постељици и под простим гуњем. На трешњи под прозором цвркутаху

| ласте, кроз окно продреше сунчани зраци | над њим, узалуд виче; „Немој Јанко, не- п обасјаше "моје — Јанко је већ у соби. Жабг уп образе у

разбарушену косу Јанкову којима не беше пи капи крви.

к'о да ве

Међутим | |