Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

пала За -.

941

— Нећу летети, већ ћу новом жељезни_ пом преко Суботице па управо у Нови сад. | _— Онда добро подвежите опанке од Су“ _ботице —_ рече капетан смешећи се — јер ћете пешачити до куће. .: Но ја у тај мах имађах већ у џепу депешу г. Николе Станковића главног инџињера у Суботици, који гради жељезницу од "Суботице до Пирошкога моста пред Новим _ садом, ибијаше ми јавио, да ће ме отпрати"ти до Врбаса, јер имаде уз пут да прегледа _ градњу. Уверен, даћу ја бити први путник, који ће се сићи новом пругом из Пеште у Нови Сад бијах без бриге, као да се ше"рам већ по новосадскоме корзу,

Сутра ће бити већ пети дан, како је почела радити жељезница међу Пештом и Суботицом, — Нова пруга отворена је без икакве параде. Рекоше ми да путнички влак полази из јутра у 9 часова и 10 минута и то са Лошончкога колодвора. Бијах се пожурио по часа раније, јер ко зна, можда ће навалити

путници, па нећу добити ни места — а кад „амо а оно ја и једна млада Буњевка из Суботице поранили први да видимо — како се

мажу осовине.

— Добро јутро сенашо — рекох Буњевци улазећи у станицу — а где су те наше ки"рипије 2

Буњевка се узвери и разрогачи на ме своје велике лепе очи, као да је у први мах помислила: откуда овај стршка овде у бунди п у шубариг Но после се предомисли, па рече стидљиво:

— Сад баш, да опростиш господару, ма-

у кола. — Шта наопако, зар још нису ни упрегли — осекох се ја бајаги љутито — левчу

им њихову !

—_А је л господару, откуда сир Да ниси био оном лане у Ловасу на проштењуг

—- Нисам, снашо. А откуда си тиг

— Ми емо са Калебије, ако знате где је то.

— Како не бих знао — рекох ја.

— А у чему уживатег — Путујете ваљда тако трговином по светуг поче опет моја сапутница.

— Не тргујем ја снашо — ја ти пишем — календаре!

— Ију! — узвикну Буњевка, пљесну се рукама — па то сам ја вас видила на лањскоме вашару. Било је тамо још пет ђочара.

Не имадох каде да се захвалим Буњевци на комплименту — јер у тај мах рупи читава руља Чивута у станицу, па нас растави.

— Господару, господару — викаше Буњевка са ону страну црвенога мора, које нас растављаше — хајде да кажеш да повезу и · мене, јер овде не уме нико буњевачки дива-

нити.

— Не води бриге снашо — чекај само лок прође ова чивуцка промеција.

— Горска их убила! — чујах чисто очајни глас Буњевке, коју безобразни свет гураше те тамо, те амо,

Да није било оволико навале био бих извадио билету за треће место, јер на путу радо правим студије, али ова ме публика није занимала. Шлатих за билету другога места од Пеште до Суботице 7 Фор. 10 новч. Већ је прошло време, када је влаку ваљало да се креава, али прође још по часа, док зазвони звонце први пут. Рекоше ми да се Суботички влак одоцнио за пола часа.

Уђох у вагон сам самцит. Мишљах да ће кола бити нова, а оно нека стара позајмљена из Ердеља — нова ће бити тек на пролеће готова. Још су мрдали нека добра 10 минута, хок се кренусмо.

_ СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

— Џара звижну — а ја се кренух путем којим су старе бачке кириџије возиле мога оца и деду у Шешту на вашар,

Од Пеште до Суботице иде нова жељез-

"нишка пруга равницом равном као длан ипре

језди тај простор за сада за “ часова. Док буде цела пруга до Земуна готова па пођј по њојзи и брзи влакови, прејездиће тај простор и за 4 часа. Данас се влак не жури, јер прво је још насип нов, па треба боље да ге слегне, а друго врлина је свију мађарских жељезничких влакова, да се добар пешак може с њима утркивати.

Од Џеште до Суботице стаје влак на неких 14 »еста, а одтих места само наб места стоји дуже од једнога минута. Да није ни тих 5 места, могао бих слободно рећи, да је ово салашка жељезница; јер с десна и лева иде пруга кроз саме салаше и где иде мимо села оно су подаље од пруге. Шорокшар, Лаз“ наца СЏабарсалаш. ФилепсалашкћКи шкереши Халац су тих 5 већих места, које додирује пруга — а све оне друге станице повеће стражаре.

Јездећи преко ове равнице винух се мислима у оно минуло доба, када су нам дедови овуда ишли у Пешту на вашар. Чињаше ми се оно даће искренути преда ме она дугачка кола са арњевима — са четири добра коња по којима малата ђијотком бачки кирипџија. Као да их гледам — оне старе српске трговце у дугачкапутима како седе на коли под арњевима, пред њима аковче тумбе окренуто, па се на њему картају. Под коли виси о ланцима добро окован сандук пун цванцика и талира шарате пуне разне цигаре. Њима је онда трепало онолико дана за овај пут за колико га сати сада ми преваљујемо. — Уз то ваљало им је дома, про но што су се кренули на пут, на-

КИМ

чинити тестаменту — јер ко зна шта их и |

ко их чека на путу 2 Ми сретни унуци путу. јемо данас без бриге — јер ми смо тако врући око срца, као што су они били.

Како је била тај дан недеља, то је на свакој већој станици било пуно ратарскога света у стајаће рухо обучено. Мушко и женско, старо и младо, бленуло је радознало у влак премишљајући зар, да ли је то она слављена згода, што треба да обаспе ове тихеи дуго заборављене крајеве новим обиљем 2

У Кишкереку стоји влак пуна по сата, једно да одвоји путнике који ће отуда оном пругом, што води у Калочу а друго, да даде гладним путницима прилике да се мало прихвате. Узалуд је кондуктер чисто елегичним гласом позивао Калочке путнике, да изиђу из кола и да пређу у друге вагоне — арцибискуп Хајланд није овај мах путовао а другога

| путника није било баш ни једнога кога би пут

био водио у Калочу.

Ту се сусретосемо са влаком који је у тај мах возио из Суботице горе. Уђох у лепу и укусно намештену рестаурацију Керешку и затекох у њојзи десетак путника. Како је ве-

лики обрт судите по томе, што им рестауратер |

није могао да разбије десетицу у ситан новац и да не накупих осам десетака из свију џе. пова, морао бих му оставити што у залогу за ону дивну чорбу, сочну свињетињу и чашу вина, што сам утрошио. Жељно се освртах не ће ли ко ући у вагон у коме бијах дотле сам — и жеља ми се иснунила; јер у моје оделење уђе др. Берковић варошки Физик Керешњки, а у оближње оделење мога вагона уђе једна госпођица са два млада пратиоца.

да оно четврт часа путовах са доктором до Вацкерта, казиваше ми он, да у Керешу живе већином Словаци, али да сејако мађаре, да ће та варошица. коју је дотле и Бог био заборавио, сада добити великога полета — и

да код Вадкерта, прве станице до које ћемо доћи, почиње већ онај живи песак што га ветар развејава по њивама. После четврт часа остадох опет сам ·— и монотонију пута разлагаше ми оштар језик госпођице у суседном купеју, када на сав глас оговараше све који су прошле недеље били на једној кућевној забави у Керешу — на коју она наравно није позвата била.

У пола четир сата стигосмо у чувени Халац — у коме је некада многи Орбин учио мађарски. Силан свет био је у чцетоме руху слегао на станицу — Брбљава госпођица изиђе са својим пратиоцима из вагона и ја остах сам самцит у свих пет одељака му.

Бијах известан, да ме на две мале пустарске станице, што имадох да претурим још до Суботице, неће нико узнемирити — те расклопих свој пртљаг и бацих се од пете до главе у чисто стајаће рухо; једно да ме прође брже време а друго, да се не мучим око своје тоалете у Суботици. У овом идилскоме послу — у мал што ме на Келебији не узнемири она Буњевка. Но она изађе и задовољи се да, викње из свега грла: „Збогом господару!“ Беше ме жао, што сам у исти мах пресвлачио био чисту кошуљу —- а да се не погрешим о учтивост, коју смо дужни да одам) нежном женскоме полу па то били и у сред пустаре као што је суботичко селиште Ке белија.

Станица Кебелија је кућерак у сред шумице, која се простире све до првих суботичких кућа као какав леп енглески парак. Шума је ова засађени де веше летушти песак које се овуда насуо у омањим брежуљцима. Од силне хуке и Фискања мал ми не бијаше се узбунио један зец половњак — те искочио из брежуљка некога и нагно да струже према једној чести.

Ма да нитам ловац од заната, ипак сам могао да изузмем оком, како један зеко рамље једном ногом. Мора да гаје ровашио славни суботички ловац Чика Јоца ХристиФоровић, Што је редак случај да чика Јоцино око омаши, јер за ово скоро 50 година како је ловац, оборила је његова поуздана, рука више од 20,000 зверади — Све је то прибележено у његовом ловачком дневнику када је то било, где је било и како је било. Дневник тај бележи чика Јоца тачно и савесно од првога дана када је пошао у лов.

Четири је сата било већ избило када је стао влак на Суботичкој станици. Мој рођак г. жељезнички надзорник Никола Станковић бијаше изашао предаме. Обрадовах се кад ми рече да ћемо сутра дан заједно влаком што вуче песак и градљику до Хеђеша —- али се не обрадовах када додаде, да ћемо од Хеђеша неких ( километара морати пешачити; јер туда још нису положене шине па ћемо после оданде даље до Врбаса на жељезнички колици, било даих штичимо као ча-

| мац било да припрегнемо уз њих какву рагу.

У веселом кругу пријатеља н познаника око онога дугачкога стола у гостиони Лихтнекеровој, минула ме је на скоро брига како ћу сутра даље. Оставих СОтанковићу, који ведри и облачи од Суботице до Пироша дуж целе жељезничке пруге. љем стићу у Шови Џад — акад сам казао да будем први путник, који је из Џеште привалио тај пут новом жељезницом оно ма се мало и напатио. Да ми је тога вечера ко казао како ћу сутра проћи на Хеђешу, би се џабајисао те славе — (па макар чекао три дана пароброд на Гомбошу.

Али о томе — по томе.

| О КВИШУ

Под његовим окри-