Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
СРПСКЕ ПЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. —
тарар РраРрараратрир Ририрарарар ера рврраР Рре ВЕННЕИ |- 4
Пашин пена 19222 47222 Др ИРА ИГРЕ РВ МР РМ «пр 5) 4 РРА
Ђулићи увеоци. Песме Змај-ј. Јовановића. Издање српске књижаре Браће М. Поповића у Новоме Саду 1888. 16-ина, стр. 111. Цена 60 нов. наиној, а 40 нов. на обичној хартији.
Ез Капп Фе Зриг хол шешеп Егдепасеп Хаеће 1п Аеопеп шњегвећп. (тоефће. „Кашзћ.“
Та изрека великог светског генија, која се оснива на потпуноме схватању сопствене вредности, оправдана је тиме, што велики духови могу имати о себи најбољега појма, те чистим погледом виде у будућност, па ако их и савременици не могу потпуно ехватити, а они знају, како ће о њима потоњи нараштај судити.
Не тако свестрано, не тако и чисто саможиво, него у ужем оквиру, према народу свом, обухватајући пак и оне, који
аподиктично
При читању „Булића“ игра нам срце од! радости, чежње, усхићења, блаженства и несташлука; а при читању „Булића увелака“ тужи, стеже нам се срце од бола, туге, очајања и најзад од резигнације. У онима се огледа срећа, уверење у вечито трајање љу-
бави, па и после смрти : „АЛ смрт хладна чека; Кад нас једном зграби, Џа у ништа маши, Пољупци ће живет' У Ђулићи наши “
а у овима се огледа она недогледна несрећа, која ни нади не уступа места : „Ми стојимо, — мира јој чувари Гледећ' лице, каке јој се жари, А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.“
У онима клићке са убеђењем : „Само љубит' знам ја сад!“
а у овима: „дЗборим речи, речи без памети: Не семе нам умрети !“
У онима ужива:
„Ала ј леп Овај свет, —“
или:
„Васиону обли пој —“
„Росно цвеће с — њена гроба.“ Како кликће песник у „Ђулићима“ : ·
„Још се моли богу тамо,
Благ да опрости,
Што ћу љубит' тебе само Целе вечности.“
а какав ли је очајнички уздисај у „Ђулићима увеоцима“: :
„Ја те љубим чедо моје
Чедо моје — закопано!“; Зар има црње противности, него кад у они– ма пева:
»(0ј, ви дани, нисте дани, Већ анђели бели, —
Не би друкче с неба дошли И неба донели,
Ај ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако дивна, Тако брза била.“
а у овима;
„Сунце с роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим,
Ја останем е јадом мојим
У ужасно велком свету
Сам;
Сунце с' диже, спушта, зађе То се зове дан.
најдражи, обележио јен Змај-Јован Јовановић ста-
су му срцу најближи и
новиште своје, кад је уводну песму „Булдића у-
велака“ овако свршио:
Па. нек стоји иза свега Међ Србима, као спомен Мог живота и вашега. Није ми намера да се упустим у оцену Змајевих песама, то остављам ономе, који је целу нашу новију лирику узео за пред- — |
Све се тиша, све се мири, — Свет је канда сад још
шири А бескрајност у црнини Жели негде да одахне, Па на моју душу пане, Ту пребледе, као да је Црна рани моћ, —
Гледа, на ме, оставља ме,
25) Пи НИРВАНА = 22. Ју о УУ ПИ РОМИ) Бете
НАТАЛ А АКО
мет дубоке и свестране студије. Пресуда о лирици Јована Јовановића да- =2 вно је већ готова и обележена. Примедбе с моје = стране нит јој могу вред-
Две“
= мај Дре еанраа а 4 == А ШОНА 2 ШП 5 О О ЈЕ Је
ДЕ мен или
То се зове ноћ,“
· . · И тако се нижу ти дробни бисери, а какав ли је тек цео ђердан! (смех и сува, усклик и уз= дисај, радост и туга, све нам се показује, све нам одаје стање песнико-
(4 ва осећања. Овака песма
| 1 изражава идеју, многа пак
| | нову, до сад не изречену, || као песма:
ност побити, нити подићи
ај уа
За еп аи
— њу је обгрлио сав на- 27 род српски с оним убеђењем који је свагда конзеквентан одјек на глас |
Јан вири ват чвнееев == сјјн
= ==
Споменини: Кућа у Броду у којој се родио Бранко Радичевић.
| „Лепо ли ми описујеш Оно дивно, силно море, Кад маина дланом меким Разглади му с чела боре.“
Ђ. и песма за овом:
тенија. И ове речи моје диктира ми одушевљење у перо,јер мисрце није могло одолети улливу тих песама. Онај бол, који је тако узвишен у бескрајности својој, чија чиста искреност свако иоле осетљиво срце засобом повлачи, чији се бездан огледа у појмљивом песимизму, — тај се не да критички сецирати, јер и оцењивача мора да напусти хладна крв, а без ове се објективност ни замислити не може. |
А шта хоће то све да значи Да је Змај погодио праву жицу, јер се читаоцу чини, као да гледа сопстгени бол, кад и у њему вибрира сродна жица, жица душевнога саучешћа. Нежна сила Змајеве поезије тако нас обух= вата и обхрва, да се на сваки начин морамо уживити у стање његовога осећања, а то је, и ништа друго, поезија. Ко пак тако живо на друге може упливисати, тај је песник. Поезија приказује унутрашњи живот исрцамн душе а тај је живот у главном код евију људи једнак. Ако песник приказивањем свог унутрашњег живота на нас неодољиво упливише, то је онда зпак, да је дирнуо и у нашу сродну жицу, која је услед додира тог живље почела дрхтати и одударати.
Таква је поезија Змај-Јована Јовановића,
а у овима : „Е па шта је простор тај! 2 Испунити кадар га је Један дигли уздисај.“
Али и у онима и у овима изражава се она слутња, она пророчка зебња, која видовитим људима и срећу трују, и које нису узалуд. Тамо се вели:
„Срца стрепе кад што У највећој срећи, Не питај их зашто,
Не умеју т' рећи.“
а овде као да слутња постаде истином:
„Ал' кад стиснем болно чело, Е'о кроз сан се сећам свега, —
Да сам увек тајно зеб'о
Од проклетства данашњега.“
Да ли је мислио песник, кад је тамо певао :
„Дико мила, -
Где си ти одрасла —
Међ ковиљем,
Или међ босиљем,
Међ љубицом,
Или међ ружицом,
Међу крином,
Их међ рузмарином 2“ да ће доцније узабрати то:
„Молио сам бога крепко=
Што га мољах, бог ми даде,
Те ми е' чини душа моја
Да ј' и она море саде.“ Те су две песме у тесној, органској свези,
Навести све лепоте тих песама, значило би прештампати „Љулиће увеоке“, а то није ми намера. Нека их набаве Срби и Српкиње, кајати се неће. Цена је малена према садржају, тим пре, што и спољашњи облик одговара целини. Милан Савић.
ДРВА ПЕСМА.
5 од — Анџела рва песма мојих груди!
Први уздах моје жуди! Прва румен моје зоре,
Све ми оде за те' створе. Дивна слико,
Моја дико!
ЕН:
Прво сунце моје среће !
Прво моје зумбул пвеће! Прва звездо мога сјаја! Шрви завет с' уздисаја
СО'теб' ми роде
Дође ,. . оде!