Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

_ СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

951

вановића као дете од 7 година благословио речима : „Да Бог да песник био!“ испунио се по тада у пуној мери.

Јован Јовановић учио се основној науци

у месту где се родио ту је почео ићипу

гимназију, наставио је гимназијске науке у Халашу, а довршио их је у Пожуну м изучио је правне и државне науке на пештанском, _ прашком и бечком свеучилишту.

Овршивши науке, врати се кући у Н,

Сад где га затече год. 1861 у којој су сви

_ народи у овој држави па уз њих и Србипренули живљим духом. Јовановић постане подбележником у варошком магистрату Новосадскоме али живоме, песничком духу није годила ни чиновничка каријера ни адвокатеки шосао геније његов одабра књижевно поље ла коме ради и данас више од тридесет година. —

Године 1868 постане Јован Јовановић надзорник у Текелијануму у Пешти и еврши том приликом медецинске науке те постав лекаром врати се 1870 опет у постојбину. Као лекар радио је Јовановић у Новомсаду, Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици — за тим као лекар и драматург народ. Позоришта у Београду откуда се преселиоу Беч, где живио своме књижевничком и лекарскоме раду,

Јован Јовановић појавио се на. пољу наше књижевности први пут године 1549.

Прва његова песма: „Пролетно јутро“ штампана је у 956. књизи „Српског Летописа“ год- 1852. Е у

Од то доба јавља се чешће у „Српском Летопису“, у српском забавном листу „Седмици“ и у хрватском забавном и поучном листу Џевену“. к

Песме, које је у то време спевао, јесу саме лирске.

Прво веће дело, којим је Јовановић гољине 1897. изишао пред публику, био је _„Толдија“, еш у дванаест песама, од Јоваша Арања, најславнијег песника. мађарског.

У псто доба почео је у Новом Саду издавати Димитрије Михајловић (иначе Мита барон) хумористичан часошис под именом „Месечар“. · · –

Ту је изнео на среду Јовановић први пут п хумористичку страну свога песничког духа.

У томе листу изишла је и његова п03ната песма: „Чемердека, Пелен-бака“, травестија суботићеве песме: „Сабља момче Цвет“ девојче.“

Друго самостално дело, које је Змај-Јовановић издао на свет, био је превод епа „Витез Јован“, од Александра Петефија.

Године 1861. издао је збирку песама исочних песника, већином по Боденстету, под насловом: „Источни бисер.“

Године 1863., превео и издао „Демона“, песму од Љермонтова, г. 1864. пустио је у свет збирку поменутих лирских песама под именом „Ђулићи“, а год. 1870. „Толдијипу старост“, еп у дванаест песама, од Јована Арања.

Његове оригиналне лирске песме угледале су света истом г. 18371. у збирци под насло-

вом: Ове дојакошње песме Змај-Јована Јова: |

новића. Т. Оригиналне“.

„Српски Летопис“, „Седмица“, „Невен“, „Даница,“ „Јавор“, „Комарац“ и „Змај“ у то доба пуни су песама. јовановићевих, које је наш свет, особито млађи лараштај, читао, њима се одушевљавао, заносио и наслађивао.

Нарочито од г. 1861. овамо развио је Јовановић живу књижевну радњу.

По године уређивао је са Ђорђем Рајковићем хумористички лист „Комарац“. Год. 1862. почео је уз то уређивати и нов белетристичан лист „Јавор“. Године 1864, кад се пресели у Пешту, покрене нов хумористичан лист „Змај“.

По томе листу и уредника му назваше „Змајем“, који прирок прими после и сам, те се и данас тако пише и потписује.

Године 1869 издао је шаљиви календар „Приклапало“, а год. 1866. написао је „Ша_рана“ шаљиву игру, која се и данас прика. зује на нашој позорници, и то свагда с успехом. Та шаљива игра наштампана је у „Зборнику позоришних дела“, и доживела је до сада ва издања: 1812. и 1876. г.

Године 1871. преведе Змај све „Песме

Мирза Шаије“ у засебној збирци у лепом издању.

Године 1878. покрене у Џанчеву хумористичан лист „Жижу“, која се угасила после у Новоме Саду год. 1974.

Исте године 20. окробра доживео је песник славу свога дваестпетогодишњег књижевног рада.

Године 1876. издло је шаљиви календар под именом „Жижан“, а год. 18189. превео је

четири одељка.

За последњег руског и турског рата покренуо је у Шовоме Саду 1. јула 1371 године „Илустровану ратну кронику“, која престаде излазити кад и рат, месеца Фебруара 1818. год. - -

По престанку те „Кронике“, која је у подлистку доносила понајвише његове хумористичне ствари, покрене Јовановић 18178. год. нов хумористичан лист под именом „Отармали“, који и датас излази.

Осим споменутих превода, Јовановић је пресадио, или управо рећи препевао. из туђих књижевности еилне све по избору песме, које су мало не све штампане у „Певапији“.

Године 1880. издао је и свој превод „Еноха Ардена“ песму Алреда Тенисна.

Змај Јован Јовановић радио је и у прози м тако како у уметничкој тако и у научној.

Још у „Седмици“, а после и другим часописима, изашло је од њега више приповедака под именом „Радан“ међу којима се, по песничкој замисли и красоти у пзвађању, одликује „Видосава Бранковићева“.

Из научне прозе превео је и прерадио више хигијенских чланака, који су поизлазили у различитим повременим листовима.

У тој врсти рада „Кухинска кемија“, коју је „Матица Српска“ наградила, али која још није угледала света.

У потоње време дао се Змај-Јовановић свом снагом своје млађахне песничке душе на нову врсту песама, на дечије песме, које по другим Чика-СОтевиним књижицама за децу.

Тој деци за љубав, тој узданини и нади | рода свога, покренуо је Чика Јова 1 јула 1880 лист- за децу шод насловом „Невен“, у намери, да омили ерпчету књигу ерпеку још из малена, да му задахне ] пуњује ни друга, а камо ли данашња наша (већином покомунаљена) шксла, па ни домаће васпитање.

„Невен је мезимче мога идеалног живота на земљишту мога практичног искуства,“ —

вели Змај о том милом мезимчету, листу свом. > А Хаџић какактершне на евршетку

животописа певање песншково овим врло подешеним цртама: „Змај “Јовановић је песник у правом, у

племенитом смислу те речи, и, као што рекосмо, први песник међу данашњим нашим

лирским песницима, песник, који „тврдо верује у вечност тањих чустава, у права срећеи туге, боривост одушевљења за све, што је добро п | лепо, боље и лешше, у безмрће чисте девице појезије, која пролази чиста и кров дивље, тврде народе, и кроз преизображене разблудне мекушце, која ће преживети све теорије, струје, та, а остати увек цвет и мелем духа и ерца човекова.“

Са струна Змај-песникових гусала одјекују бајни звуци, који очаравају, заносе и уздижу срца свију нас.

Час роморе те струне тихим гласом жубор-воде, час прижељкују умилпом песмом славујевом, па нам опијају, креше и разгаљују душу као благи мирис расцветане липе, чав дрхћу нежним гласом љубави, па нам ерце чисто етрепи од тешке милине, час нам дочарају у душу чежњу за минулим лепим данима, па нам растварају бол и жалост у меку, тиху тугу; сад опет громко зову у борбу за Орџшетво и златну слободу, славе врлине и јунаштво, а шибају кукавичност и гњилу саможивост.

Такав је песник Змај и то му песме каУ УЈЕ

све што Орбит љуби и поштује, еве, за чим пали парод тежи, чезне и жуди: ове то умео

Све, што таји и кипи у човечијем срцу,

најважније му дјело:

арањеву „Отму Мурањ-града,“ спеку песму у

првог |

празнину, коју не по- |

љубави и мржње, пу узвишеност и нео- | |па и — понижења. Штета, коју су његови

правце и кривице друштвенога живо- |

| тукли неких 50,000

| својом запечате своју

3 1 то најрадије аво, шливе ву с почетка излазиле у листу „Радовану“ и|“ (0 "радије управо, плива

је песнички геније Змај- Јована Јовановића да прими у дубине душе своје, да прекали и претопи у жару своје маште, па да разлије неодољивим чаром у сва срца, која осећају што ја лепо, добро, племенито. узвишено, и нарочито што је српско!

Сав песников и народни живот за прошлих тридесет и толико година одје“ује у његовим песмама.“

Ја

Дивљи вепар.

Ко данас чита извештајс о лововима у прошлим столећима, мора се чудом зачудити колико је тада ловљено дивљих вепрова. Тако су саксонски кнежеви сами за 69 година покомада вепрова наравно и крмата и прасаца. Ове дивљачи све то већма нестаје и добро је што је нестаје, јер је она некад ужасно потирала ратареве њиве. Дивље евинче разликује се од домаћега само тиме, што је јаче и веће, што су му зуби већи и што не мења боје својих мрких чекиња. Прасац су риђа те или грошаста или пругаста.

Дивље свинче живи по умереним крајеви= ма Европе и Азије и по. северним крајевима Асрике. На југ допире до Хималаје и до Сахаре, нарочито га има по ритовима око Црнога, Каспијескога и Средиземнога мора, на

| Кавказу, Алтају и Х ималаји. Много му годи ми=

ран живот. Живи у чопору на кртогу кога одабира, себи на скроватоме месту где је јака честа

или добра брља. Тек када се смркне диже се цео чопор на ждерање — а нема тога што оно не ждере.

Дивље евинче је врло окретно, трчи брзо изврсно. Чује добро, њуши издалека, али му је вид врло слаб.

Духом је врло срчано — отуда је ушло у грбове витезова као символ срчаности — иначе

му је сва памет у бурагу.

Алексинац. По нацрту проф. Ва Тителбаха, Коме још од Срба може бити незнан Алек“ синац после последњих ерпеко-турских рато“ ва # Још тада гранични град према турској

| он за првог рата беше у неку руку средиш“

но место ратних операција, мртва стража Делиграду и клисури бањској, сведок страшних бојева, који наизменце доносише победне венце младој војсци српској, или даваше маха обести бгашибозука и помамних Черкеза, који се огледаше у пламену скрововитих и богатих села српеких, у покољу српске нејачи и сиротиње. Алексинац је за време првог српекотурског рата поднео све тешкоће ратовања,

становници поднели није мала; али родољуб-

| 56 и свест њихова опет је толика била, дасе

након рата најмање о тој штети тужбе подизвале. Данас је Алексинац опет миран и напредан град. Вредне руке љегових грађана дав но су збрисале и траг од ратничке немилости и Алексинац је опет лепо и скровито место.

| Једини видљив знак скорашњих крвавих мегда-

на, то је може бити она пирамида, коју браћа Руси подигоше у спомен оним својим јунацима, што па глас прве пушке ерпеке похиташе са далеког севера у Србију; да крвљу братеку љубав и пожрвовање, у борбп са вековним душманином српским.

Алексинац је нов град == он се дигао у првим десетинама овога века. И пре рата и сада је Алексинац окружног лавно меето. Ма да суму неки прорицали, да ће Алексинацса проширењем Србије пасти у важности, ми смо противног мњења, јер већ као жељезничка станица, то ће место бити важна пијаца пропзводима своје околине и према томе њему је бу дућност осигурана.

Б_