Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
35'
о баите за = „= ~ о #Р мо 5 че _ СМРАЛЕ У о А у 5
Лу
К|57 ве 5 4
|| ПРЕВОДИ |
2 | оу паста аса ама еиасње АН
а пемслеаее=-инсј
Зу
(6
ШЛАДИ ГОСЛОДИМ.
Слика из горских крајева од дра И. Тавчара.
јваке је године долазио кући. [А | Верао се по густижу и по грде мовљу, те тражио пужеве и дру' ги сличан гад, чупао зелену траву и купио маховину са дрвећа. Догодило се, те је кад и кад свукао своје господско одело, узео у руке косу, те косио боље него сви момци што их је икада било у служби код његовог оца. Док је био у ва-
би пошла за онога, ко има такову браду, и ко једе пужеве! Истина, на свету има и сувише гадова, али кувани пуж на кашпици, то је тек тад над гадовима. А Ко чаров син, млади господин опет их јеј јео:
_ Доцније неје више долазио у село. Како је до тога дошло, незнамо. Толико нам је само познато, да је једнога лепога дана Винихаров Мата ишао из Л. по прашињавом друму. Размишљао је баш, које би нумере ставио на лутрију, па да буде сретан. А кад је у „Куту хтео да савије на десно, погледао је у воду, која је брзо текла кроз шипраг. И кад је 60ље погледао у тај рит, спазио је људско тело, које се ту било зауставило. Вода је шуштала и пенила се око њега, а бледи се образ сада показао у води, као да у њем још има живота. Мату подиђе језа па поче да трчи натраг кући. Наскоро је
је био сувише далеко од њих. Али је добро видео, да је млади господин после погладио своју црну браду, и стојећи поред цесте непрестано гледао за њом кад је отишла. Али то није било још ништа чудновато. Пек се онда Драга право зачудио, кад се дура осврнула, и погледала на тога, који ју је пратио очима. Но ми смо одмах мислили да је то детињарија, а и Драги несмо баш веровали, јер смо знали да радо лаже. Али овога пута није лагао! Неколико дана после тога стајао је Кошћаков Ђока на Ћуприји, и наслоњен
гледао у воду. Баш под ћупријом пра-
ћакао се у брзој води велик сом. Вода је била бистра, па се лахко видело како је тај водени госа час мирно стојао, час се опет као муња оборио на свој плен. И кад се већ наситио, савио је своје де-
Свечани укоп др.
роши, поучавао је децу школску и заслужио доста новаца. Са женскињем се није мешао, а код његове куће већ су сви задовољно трли руке и надали се, да ће им моћи слати штогод из вароши, јер се неће женити. Та да, код господе је већ тако; кад се ожени онда деца све потроше и поједу, што човек тешком муком заслужи!
Редовно је долазио кући, и ми смо се на то тако навикли, да чисто несмо ни приметили кад би отишао, а опет се несмо ни најмање зачудили кад се вратио. Ако ћемо на што, морамо рећи, да неје био рђав човек. Али ружан је био боже, ружан, као оно војници око христова гроба, јер се неје бријао, па му је све лице било унаоколо брадом обрасло. Осим тога имао је још једну ману! Али ми чисто неверујемо, да је то истина. Ка жу, да кува пужеве, |па да их једе! Радо
_бих видео ту девојку из нашег села, која
Ђуре Даничића, у Београду. По нацрту про. Владислава Тителбаха.
дојурио у село. После кад смо отишли на оно место, извукли смо из воде Ромовшеву Ленку, добру лепу и ваљану девојчицу. Док је била у животу имала је душу као голубица, а два ока као две жеравице на огњишту. Нагађа ли смо свашта, зашто да је скочила у воду, али право ме се узроку несмо никако могли довити.
> =
Кад су се састали, то вам не знам. Садаров Драга је казивао, да их је видео сад је Ленка носила ручак косцима на ливаду. На путу је спазила младог господина. Чучао је тамо код оног дрвета крај цесте, што се ономлане срушило на кола те убило коња и кочијаша, и вадио нешто из земље. Кад је пролазила, устао је, пришао к њој и погладиоје по лицу сво јом белом руком! Да ли јој је што гово-
рио, то нам Драга није знао рећи, јер
бело тело, окренуо се, показао Ђоки своје бркове, отпловио у рит који је био близу моста, и најпосле се изгубио у тамној дубљипи. Ђоки порастоше зазубице и уздишући гледао је у воду. У три села био је он најбољи рибар. Управо је туда пролазио Болантачев Стева, такођер рибар. Да се он и Ђока несу баш лепо гледали, не треба ми ни спомињати.
„Шта, гледаш 2 упита га пријатељски.
„Ништа,“ отресну се на њега Ђока.
„Ваљда какав сом“ настави Стева.
„Бога ми, нема ништа.“
„Како ништа! Та у Котлу (тако ми зовемо тај рит), увек има сомопа Још док је мој отац живео, видео је једнога, што је био велик као теле!“
„Којешта! насмеја се Бока. „Бог зна имали ту и какав гргеч, ради кога није вредно да човек руке кваси! Које-