Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
ИРА
у у
шта! У таком блату да има сомова ! Ти ћеш најпосле ловити сомове и по барама.“ _ Погледа још једаред свога такмаца
"па пође. Кад се није више видео, скре-
не у ливаду и преким путем упути се кући.
(ко једанаест сахати ноћу искрену
Ђока из своје куће и полако се украде пз села, да га нико не види. Лагано је прешао преко ћуприје и спустио се крај Котла до старе врбе, која је своје густо грање спустила над водом.
Сакрио се међу то грање, спустио у. дицу у воду и седео као укопан, да га неби осетила риба, коју је хтео да упеца. (О љубопитљивим ишчекивањем ва-
дио је удицеи спуштао је горе доле. Ме- |
сец се показа иза горе, и обасја бледом светлошћу воду и ћуприју. Боку готово да је било етра, јер и он је каси све село, веровао, да у глухо доба ноћи долази господар од пакла на ћуприју и да ту шије себи своје паклено чакшире. Мноти су већ чули, кад су у то доба про. лавили туда, како је бућнуо у воду. да, то је било оку и стра и најежила му се кожа на глави, кад је спазио на ћу прији нешто црно.
— Ђаво! промуца уплашено.
Но наскоро се умирио. Својим добрим очима спазио је, да то не беше ђаво, него главом Кочаров син — млади гос-
подин. Онда се опет Ђока страшно расрдио. |
— Поплаши ће ми сома! Који га ђаво сад носи овуда на ћуприју !
Али тек сада ће Ђоки да сване пред очима. (тазом, која је водила од Ромов-
шеве куће журила се танка прилика, У СОтрашљиво ступи на ћу-|
црно завијена . прију, и страшљиво з-стаде пред младим
– росподином.
„А тде си тако дуго2“ питаше бора доња. Онда му је приповедила, како мати није хтела ићи да спава, па није могла да побегне. Шетаху се по ћуприји, Ђока је прислушкивао и чуо сваку реч. Чуо је, како јој онобећао да ће је повести собом у варош. купити јој господско 0-
дело, и направити од ње сад незнам шта. |
Девојка се смешкаше, као да јој пријаху такове лажи.
„Та луда све му верује!“ мишљаше у себи Ђока и чврсто стиште руком штап о који беше привезана удица. Код нас није обичај да се они љубе у лице, који се „воле.“ Али млади господин је ипак то вече изразио жељу да му Ленка до пусти, да притисне своја брадом обрасла уста на њено лице. То се Боки тако лудо и смешно чинило, де је хтео да види то „лизање“ изближе. ПЏружи се између грања и нагну се над воду — алиу исти час се сом ухватио на удици. Осећао је гвожђе у грлу и стао се свом снатом по води праћакати. Суво грање старе врбе стаде се кршити а таласи се над сиромашним _ рибаром _ заклопише. За час јеопет изишао на површину и добро је чуо како је Ленка у тај час крикнула: Исусе и Маријо!
ше их више на ћуприји. заборавио на њих извукао је удицу на поље; сом сетамо амо бацакао. Извуче га на пруд. Беше велик, врло велик, а репом је ударао по води да је одјекивало 170 да когод даском лупа по њој. То је био задњи сом
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ. _ ~ г, Ба
Тиволи ! успомено слатка! Ко те у
белој Љубљани не позна са твог ума-
званог шећера, слабе кафе и старога хле.
ба, и ко се већ није крепио у хладови-
тој сепци твог витког дрвећа. Али — бе-
ше то још пре двадесет година! Латер-
моновим дрворедом шеташе мноштво господе. (Ја кестен 'ва оглашаваху со врапци и викаху из свег грла. А. испод кесте-
нова сеђаху просјаци, показиваху своје. хроме ноге и кљасте руке, и они викаху“
из свег гласа. По песковитом путу ходиле су љубљанске госпођице, бацале очи
на топџијеске униФорме и разговарале о плесовима, о оделу, о клавирима, и о сун-
' цобранима на четир ћошка; које је баш
| у то доба неукусна мода увукла у наше
дрвореде. Говориле су немачки, а неке и енглески! Само словенски ниси могао чути нигде — јер пре двадесет година био је у нас енглески језик много нузжнији него словенски.
Под „швајцаром“ поред града свлраше банда. По брегу седели су заљубљени ђаци и страсно су се обазирали на мале
' девојчице, које су туд готово још у де-
тињском оделу ходале. Око банде ста-
"јаху официри, млади чиновници, учитељи и друга слична роба. Измед ногу пак.
тањаху се пси, реваху један на другог и гласно лајаху.
Танка, врло говорљива млада госпа ступала је с младим племићем горе доле. Час по, па би се смејали, махали рукама по ваздуху, као да их разговор бог
зна. како весели п забавља. Приступих бли- |
же и гледах за њима да чујем о чему разговарају.
„Мени је милије лагано ићи, него бр30,“ говораше она ватрено.
„И мени исто тако,“ одговори господин витез.
„дато се ретко журим.“
„И ја, и ја..“
„Само кад има друштва, онда вотим
| ићи брзо.“
| године по четири пута коси. што су га ухватили у.
п ја.“
Уклоних се одатле. смејаху се још увек и угодно их забављаше њихов разговор !
За градом седела је кита господе у модерном оделу, уз неколико мршавих госпођа, које су мериле пролазеће. Два велика кера стајаху поред њих и зеваху од дугог времена. Друштво то баш је свакоме ушало у очи. Све што су имали један другом да кажу, викаху из свег гласа, као да су хиљаду корака један од
| другога далеко, То су били љубљански
племићи. Неколико пушкомета од аристокрације стајало је неколико младе господе. И они
викаху и безобразно гледаху женекињу у очи, као да подражавају аристокрацији. |
Како би који аристократа наместио ногу, могао си ишчекивати, да ће тако исто који из овог друшта наместити своју. То
"су били немачки чиновници. Кад је Ђока изишао на сухо, небе-
скоро да је и.
нашим крајевима. Данас ти рибари сва- |
шта лове: данас је за њих добра свака штука, само кад и њу добију.
Наједаред се показа мој приша Јанез |
Зимовић. Лепим својим женекиње, као што рис мери из заседе свој плен. Готово евакога месеца заљубио се у другу, а срце је његово било као ливада, на којој се цвеће љубави сваке Ухватих га испод руке и одох с њиме лагано горе до „швајцара,“ да онде покваримо стомак каквимелабим бљутавим пивом. Седосмо за сто. Иепред нас дизало се зелено
очима мерио је
дрвеће, а залазеће сунце покушавало
Али оно двоје.
да зрацима продре кроз густо грање. Ча по, па би се какова мушица залетила до нашег стола и полако зујала око чаше пива. Али одмах одлети даље, као да зна е би могла овде заглавити. Из долино допираху к нама мукли гласови свирке, а око нас је све зујало, ко кад се роје пчеле у кошници. Крај суседног стола седела је госпоја средњих година, а око. ње се оиграху деца. Уз њу је седео стари супруг слатко се смејао и хтео да је развесели. Но она се при том увек окренула на страну, скупила усне и уздахнула тешко дубоко, као да хоће да каже, е нема досаднијег друштва од њеног старог мужа.
=— „Шта ти је2“ брижљиво је упита,
тај брачни мученик. 7 тв | Џ 2 „Не знам. Мора да сам се разладила,“ „Разладила ! Онда мораш пити чаја .“ у
И одмах је отрчао у кујну и наручио 3 то пиће. Кад се вратио, спазио је поред ј своје женице младога „штуцера,“ а њој је сијало сунце са образа.
= „Не треба чаја, драги, опет ми је 60ље!“ шапуташе весело. А он је опет отрчао у кујну да не праве чаја, кад ју је излечио млади штуцер. Али све је то било пре двадесет година! —
Нама се придружи Фрања Омола и Анже Ковачев, који је био врло слаб карташ, но је ипак увек тврдио, да нема бољег играча од њега. Дошао је п Тонче Диго то је онај исти, што су га увек зуби болели, и што је зато тако бесно гледао као онај змај под светим Михаилом. Најпосле је дошао и професор Кочар —- млади господин. Он је већ давно мртав. Узео Немицу, а деца му не знају ни једне- речи словенске! Тако је то било пре двадесет година! Седели смо, нили пиво и еркали каву те судили женекиње. Једној није шешир добро стајао, друга је била страшно сетегнута, она има опет велику ногу ит. д.
„Како то, те ти не одлазиш више ку"ћиг упштах Кочара.
„Што не одлазим кући 2 понови 310-
| вољно. „Видите једаред сам погладио, младу девојчицу по образу, а сад ми се попела на врат, па свом силом хоће да
ју узмем! Ха ха! Цето се друштво смејало. „Па ни сада овде у вароши неда мира. Пискара ми,“ „Пише ти!“ „Покажи писмо.“ „Покажи, покажи!“ викаше Фрања ' Омола. А он извуче из џепа прљав оапир и пружи Омоли, који се највећма дерао. Овај пак поче иронично — патетитчним гласом да чита. „Премили мој! Жалосним срцем узимам перо у руку, да ти неколико речи о својој љубави напишем, но није ми могуће пером описати! А и немам речи, да ти све искажем о љубави, која у ме"ни за тебе гори. Срце ми каже, да нема никога више, кога (би могла љубити | осим тебе! Радосна сам кад се сетим | твојих речи, а морала би умрети, кад ме ти неби више волио. Зато ме не варај! | Ако пак хоћеш да ме вараш, кажи ми напред, па да знам. Молим те, отпиши ми брзо, да за стално знадем, љубиш ли ме јоштег Молим те, да ово остане у тај| поста, јер нико не зна да ти пишем. А | сада те из свег срца поздрављам и пру| жам ти руку преко брда п долина, и же-
викне Јанез Замовић.