Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

РФ

_ ОРПСКЕ ИЛУСРРОВАНЕ НОВИНЕ.

361

мене“ — (Ах, колико ми је пута приповедала, ту причу!) — „кад ме је гроф Орлов опазио, чтришао је к мени, поклонио ми се, узео ше-

_апир у обе руке, па ми је прозборио овако:

„Дивна лепотице — рече — за што си спусстила тај рукав преко тог красног раменаг

___Можда си и ти вољна да се пустиш у борбуг

Џа хајд покушај! Али ти ево кажем у напред: ти си ме већ победила — ја ти се прелајем! — ја сам твој роб! « И сви, што су били око нас, гледали су нас и чудити се.“

Па од тога дана носила је непрестано то исто одело.

„Само ту капу нисам тада имала на себи «его шешир а Ја ђегсете де Тлапоп, и ма што сам била напудрована, блистала ми се коса пак као злато.“ |

Меланија Павловна била је глупа жена, «сушта простота. Торокала је и трабуњала по ваздан, а није знала ни сама, шта је све говорила — а готово увек о грофу Орлову:

чању у спасовској цркви — а то је међу најлепшим црквама — и како се тада стекао ту сав свет из Москве... . „Била је ту у: жасна тишма! Кола са четири коња, позлаћена кочија... .. па тркачи — шта више, тркач грофа Завадовескога пао је међу точкове од кола, .... А венчао нас главом сам архијепискош Па какав је говор држао! Сви су плакали; кудгод сам се осврнула, сви су плакали — свуд саме сузе!.. . А коњи гуверенерови били су тигрове боје

па колико цвећа! · готово су нас засули цвећем! А том приликом убио се због љубави неки врло, врло богат странац — и гроф Орлов био је такођер при венчању .. приступио је к моме мужу, честитао му и рекао му да је најсретнији човек на свету... „Ји сви најсретнији човек, драги мој, макар што не вредишништа!“ — рече он. — А мој муж поклони му се окретно, па окрену перо са свога шешира на земљи се леве стране на десну, као да је хтео

даљона грофа Орлова, што га још имам, ти си ваљда приметио драги нећаче, да га о свечаним данима носим на рамену: о врпци ордена светога Ђурђа; јер он је био веома храбар јунак, прави витез св. Ђурђа — он је спалио Турке!“ %)

При свем том била је Меланија Павловна ваљана жена, која се свачим лако задово-

љавала. „Она је благе нарави, те никога не може да мучи и кињи“ — говориле би о њој слушкиње.

Меланија Павловна особито је волела све.

што је слатко, и једна стара жена, која је зготовљавала зачинке и колаче, па су је с тога звали „колачарком,“ доносила јој по десет пута на дан на малом кинеском тањиру час ушећереног ружиног лишћа, час медене жутике, а час шербета од ананаса.

Она се страшила самоће — „због страшних мисли, што човека тад обузму“ — те су се око ње вазда врзле којекакве чанколи-= зе, којима би увек говорила: „Та зборите, ре-

Ч)рлов је некако био главни предмет њезиног мишљења у животу јој.

Кад би у чију собу ступила, чисто канда није ишла него пливала, а при том би као таун кретала главом па онда стала насред собе испруживши необичним начином ногу и држећи са два прста крај од рукава што је висио — по свој прилици се та позитура некад допадала и самом грофу Орлову — па "онда би, као што приличи лепотици, гледала, трезорно и охоло око себе, шта више, и непучтиво би се окренула, као да јој је досађивао какав заљубљени каваљер ласкавим речисма, па би најпосле, слегнувши раменима на један пут отишла.

И она је шмркала бурмут, што га је златном кашичицом узимала из лепе бурму"тице, те је по каткад, нарочито кад би спа-зила ново какво лице, метнула своје наочаре — не на очи (јер је добро видела) него на

нос, само да може показати своју лепушкасету белу руку с уздигнутим мадим прстом. Толико пута ми је причала о њеном вен-

Богојавленско свећење водице у Москви. По слици А. Васнец

рећи: Ваше височанство, од сада постоји између вас и моје жене преграда, коју не смете прећи! — И гроф Орлов схватио је то одмах и похвалио га. . 0, ала је то био човек, ванредан човек! Другом приликом — после моје удадбе — звао ме је гроФ Орлов да Дођем с мужем на игранку, па каква је имао дивна дугмета са алем-камењем! Нисам могла да се уздржим а да му не кажем: Какве ли дивне брилијанте имате, господине грое ! Тад он узе нож са стола, одсече једно дугме, па ми га даде с речима: Ваше очи, голубице моја, сто пута су лешше него најлепши брилијанти; станите само пред огледало, па реците је л тако! — И ја станем пред огледало, а он стаде покрај мене, па рече: Но, ко има правог — Није скидао очију с мене, него ме је пажљиво посматрао са свих страна! А Алексије, мој муж, био се јако забринуо; али му ја рекох: Алексије, молим те, не брини се ништа; ти ме бар добро познајеш! А он ми је одговорио: Није те ни бриге, Меланија! — И ти су брилијанти сада око ме-

ова.

ците што год, немојте седити једнако ту као да хоћете само да угрејете своја места! — а чанколизе би одмах почеле торокати као гуске.

Била је побожна као и муж јој, па се често молила богу; али пошто, по њеном казивању, није научила молитве добро да чита, држала је тога ради побожну, удову црквењаковицу, која се врло „укусно“ умела молити богу! Она се молила богу непрекидно и њеним молитвама није било краја. И доиста, је умела та црквењаковица да чита молитве као воду, па није прекидала ни кад је требала да одахне — а Меланија Павловна слушала ју је е највећом пажњом и срдачном оданошћу.

Имала је код себе још једну сироту удовицу; та јој је морала ноћу причати приче — „али само старе“, молила је Меланија Пав= ловна, „и то оне, које већ знам, јер нове су све измишљене.“

») Ту мисли писац битку на мору код Чесмеха, где је руска поморска војска, којој је само по имену био заповедник адмирал гроф Орлов, спалила тур ске бродове.

70

а аи рта.