Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

МУ ИРИГ

Р“ А Јен БРЕ 1 3 + “о л5

КЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

о она, која се истом само мало изовршину мора, те потоме мало нападају ветру, владају се са свим прост слој уља. Исто као уље противе ла томе да вода преко њих јуриин устиска на више повраћају се увек на ину; тим слабе она снагу таласа и чие немогућим, да се више таласа воде над има накупе. Да је то занста узрок стиша_твању таласа, види се отуд, што као што јо _ морнарима џознато да сваки већ изле јачи пљусак може таласе да утиша. Свака кап кише, оја на море падне, удуби исто на том месту, то отештава котрљање површних таласа једо над другим, као што је случај код таласаа. За то не прави кад је киша ни јак ветар велике таласе, а кад је сухо време онда се __море и од слабијег ветра знатно узнемири.

___Кад се почело да пише о енази уља, да "бесно море умири, онда је то многоме у по_ четку изгледало као нешто тајанствено. Али _ читалац види, како је мало Физикалног знања нужно, па да се ита појава сасвим просто __зразјасни. | М. П.

о каси

_____Угљена ниселина као средство за нонзервозвање. Са салицилном киселином, коју сада лечници тако много употребљавају против на"зеба, чињени су у новије доба огледи, у којој би се мери могла иста да употреби за конззервовање меса. Један од тих експериментатора г. Х. Колбе искусио је при том, да салициона киселина сачува истина месо од тру-Бења, али му уједно даје таквв укус, да то месо није више за јело. Само кад је употре'Фљено мало салицилне киселине, наступило је труљење и дотична су меса показивала тада алкаличну реакцију (т. ј. црвен лакмус на њима је поплавио) То је навело г. Колбеа на мисао да киселине у опште чувају од труљења и огледи са солном салитрином и "сумпорнастом киселином показали су, да му је мишљење основано; али месо после тога "није имало укус као свеже месо, него као да је лежало у оцту (сирћету).

Сада је покушао г. Колбе, срећу са утљеном киселином и вешао је говеђе месо у суд, који је био пун угљене киселине. Успех је био савршен. Огледи су чињени лети у соби, у којој се у подне температура подизала до 820; вешани су комади меса од 2—5 жила са лојем и костима. Пошто је месо осам лана стојало у суду, у ком је било угљене жиселине, било је оно по боји и мирису, а по жувању и по укусу сасвим као свеже месо.

После 14 дана, остало је тако исто, само (се спољашње боја мало променула; пошто је екувано тешко га је било разликовати од све"жег меса. Месо је остало исто тако. добро пошто је и три недеље стајало у угљеној ки"селини, само је било нешто мекше; ни после -4—5 недеља није месо ни мало ударало на "трулеж, али чорба од тог меса није била тако тукусна као од свежег.

Угљена киселина је по томе изврсно средкство, да се говеђе месо заштити од трулежа и да му се кроз више недеља сачува укуе.

Изреком се вели говеђе месо, јер месо 'овчије почело је већ после осам дана да уда“ та на трулеж. Ни телетину није могла угљена киселина тако дуго да сачува од квара као говеђину. За дивљач и пернату живину нису чињени огледи. Рибе, раке, остриге и воће могла је у- | сљена киселина само кратко време да сачува.

Ако је у угљеној киселини било само ма-ло оксида, онда је говеђина у тој атмосфери и после три недеље вачувала свеж изглед и добар укус. (Ј. Е р. 0)

7> у

108

(Споменик Кинеза Михаила Обреновића 1.) УУ Београду је б-га Декембра о. г. евечанооткривен споменик покојног кнеза Михаила. Кнез је на коњу, у оделу које је у свечаним приликама носио, гологлав и десницом пока"ззује на југ, куда ваља да је управљена гла-

вна тежња српског народа. Саливен је од бронзе и стоји на једном бронзаном елиптич ном, кратком и усправљеном ваљку, око којег иду барељеви. Тај бронзани део споменика стоји опет на архитектонски изведеном подножју од беличаста мрамора. По странама овог подножја вешани су отворени венци између којих стоји српски грб, натпис казује посвету и стоје имена оних градова, које је кнез Михаило примио од Турака. Од земље одвајају споменик три степена од угаситог мрамора. Шоглед бачен из даљине на споменик, опажа да је цело подножје ниско према кнезу коњанику, и да бронзани делови у споменика не стоје у лепој сразмери са каменим деловима. Камени део подножја могао би бити виши, а ваљало би да има и органског прелаза од архитектонски изведено осмостраног доњег дела, ка доста страном, елиптичном, бронзаном, горњем делу подножја, Утисак пак саме статуе задовољава како из даљине, тако и из близине. Она је као најглавнији део уметничког дела, најбрижљивије изведена и јамачно је уметник око њене израде положио највише вештине и труда. Ово се пак не може рећи о барељевима. Међу њима има их који су врло лоши по композицији, по сразмеђама у Фигури и по пластичкој

изради. Много би више доликовало горњој бронзаној маси — статуи и бронзаном делу од подножја, — да су у каменог дела од пед-

ножја, кренчији архитектонски чланови. Сав би смоменик тиме добио више израза монументалности и одређеније би се изнела нужна равнотежа између терета и доњих делова који носе. Израда је како на бронзаним тако и на каменим деловима брижљива и чиста, Споменнк је градио професор Енрико Паци, скулптор у Фиренци.

(Радови вајара Убавнића.) Ј. Петар Убавкић, вајар, гради сад попрену слику (бисту) покојног Ђуре Даничића, и скоро ће је довршити. Њене сразмере прелазе природну величину, а сложај њеног подножја јако доликује славном научењаку. До сад обична нога под бистама, која се саставља од архитектонских чланова, замењенаје у ове бисте гомилицом књига, изнад које се диже карактерна слика покојникова. Уметник ће за сада рад своје солити од гипса и изложити га у београдском музеју, где се од више месеца гледају још два његова рада. Уметник је израду Даничи-

ћеве бисте отпочео у нади, да ће управа на- |

родног музеја и ректорат велике школе, исту бисту код њега наручити од мрамора. И таква би наруџбина заиста била лепи доликујући одзив ономе поштовању које је покојни Даничић Заслужио, и оном признању и поверењу, које је млади уметник својим досадаЊим радом стекао код оних којих разумеју шта је уметност и који је цене. Биста покојног кнеза Михаила, коју је г. Убавкић изложио у београдском музеју, казује његов уметнички дар за схваћање духовних и телесних особина и његову вештину у остверивању својих замишљаја. Биста је пуна карактеристике и вештачки изведена. Колико је овим радом, млади уметник показао способности за пластично портретисање, толико је опет по казао дара за слободно стварање у својој великој групи, у рањеном заставнику, кога умирућег прихваћа мати Србија. Млад и крепак народни војник, барјактар: предњачећи, погинуо је; мати Србија, млада и дична слика, јуначким кораком притрчала је, рањеника је С левицом прихватила и спушта га на земљу а узев сама десницом заставу, хита напред у бој. Група је пуна природнога и племенитог покрета. Врло су лепо спојена два противна момента: настајање живота у рањена, војника и јуначка бујност у Србији. Ову групу, која је сад својина народног музеја, наградио је по саизволењу министра просвете одбор за народну библиотеку и мујез, ва две хиљаде динара, Група је од гипса, од градива, које због своје кречне и тупе површине није у стању да изнесе на скулптурама онај живот што га једлето уметничко уме да проспе по мрамору. Она је по замишљају достојан народни споменик последњег рата за ослобођење и српској краљевини доликовало би наручити је код уметника, од мрамора или бровзе.

700

Милан А. бимић управитељ народног позоришта М Београду,

Међу имућним и просвећеним Србима мало је било људи, који су се толиком љубављу и разумевањем бринули, да се и у нас развије радња око неговања уметности, као штоје то тинио свакад вољно и одушевљено Милан А. Симић. |

Милан А. Џимић родио се 17 марта 1827 у Београду у оца Алексе, знаменитог српског државника и матере Катарине. Крстио га је у Пожаревцу 28 маја исте године кум Милан (Обреновић П.) и дао му је своје име Милан. Основне школе свршио је 1888 у Београду, затим је врло брижљиво одгајан. Имао је свога нарочитога васпитача — Симу Станисављевића из Ст. Бечеја — и учио се осим наука цртању, музици, пливању, мачевању и јахању. После свршених гимназијских наука у Крагујевцу и Београду, свршио је Филозофске науке на пештанском свеучилишту, где му је био наставник др. Ј. Суботић. Права почео је учити у Паризу, где га је затекла бурња година 1843-ма откуда се вратио натраг

у отаџбину. Чиновничким радом својим спада Симић међу заслужне синове Србије — за цели на-

шега листа довољно је, да прибележимо овде најглавније моменте из културнога рада му.

Симић је године 1865 као испи!ач рачуна главне контроле напустио државну службу, ради свога порушенога здравља. 11-ог децембра 1871 би постављен за управитеља народног позоришта у Београду — указом од 22 октобра 1875 би премештен за помоћника управе Фондова, а 12 нов. 1877 опет враћен у позориште за управитеља и управљао је њиме до 1-ог марта 1880 када је здрављем слаб дошао у пензију и 14 јула 1880 и умрво.

Симић је изван државне службе радио највише на потпомагању уметности.

Радњу ту прибележио је професор Јован Бошковић у (-ој свесци „СОрбадије“ од год. 1881 овим цртама:

„Године 1862, декембра месеца ступи Милан А. Симић у „Одбор за стално српско позориште у Београду.“ Кад је тај одбору лето 1863 имао да издржи кризу, он беше један од оне тројице од одборника, који су дали 90 дуката. У том одбору он беше пред“ седник, благајник и књиговођа. 1865 марта би постављен за члана: „одбору ради подизања народног позоришта.“ Од 11 депембра 1871 до 22 октобра 1875 беше први пут управитељ позоришта. Драматург беше тада Јован Ђорђевић. За то време, поред администрације, сам је пописао нумерисао и у примеран ред довео велику позоришну наредбу. 1872, 10 септембра, министар просвете у име владаочево изјављује Симићу превисоко задовољство за труде иревност у позоришној управи.“

Када се 1878 не на предлог позоришне управе затворило позориште, тада чланови позоришног друштва, лицем на св. Илију, предадоше ОСимићу писмо у којем му захваљују на ревности његевој у истом заводу и изјављују жељу, да се под његовом управом народно позориште опет отвори. То и. буде после девет месеца марта 1814. Те је године придодат управи и позоришни одбор. Кад је први пут оставио позориште нашло се при изласку његову готовине у каси 842.“ Друга управа његова беше кратка но ипак имају анали београдског позоришта, да прибележе и из ње по нешто важније. Драматург за то време беше др. Ј. Јовановић.

Милан А. Симић био је председник певачкоме друштву од 1866 до 1868 када је оно било највећма на гласу. Поред више лепих прилога музеју Симић је положио темеља и његовој збирци автограга — и помагао је често чувару музеја дру Ј. ШаФарику зајмовима из свога џепа, да овај купи по неку знаменитост за музеј чим се она појавила.

Године 1867 изабрало га је Српско уче-