Srpski književni glasnik

6 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Ако можеш да дођеш горе на врх нашег шљивара. Тамо има једна локва, а около свуда врбе. Нико нас неће видети».

Она прену у смех.

Постидех се и осетих где ми образи запламтеше. Изговорих, помислих, п оно што није требало.

«Шта се смеје 7 упитах је.

— Ништа. Смешно ми нешто.

— Ти се смејеш мени7

— Није, здравља ми. Дође ми онако нешто, не знам ни сама шта ми би.

— Хоћеш ли да дођет 2 поново је упитах.

— А у које добаг

— Ја ћу те чекати све до подне.

— Добро; да видим. Ако могу ја ћу доћи.

— Али ја хоћу да знам, да не чекам узалуд», рекох најозбиљније.

Она се обазре око себе, по свој прилици да види да није близу Милица, те да не чује оно што ће да ми каже.

«Добро, рече полако; доћи ћу баш кад ме зовеш, да видим шта имаш то да ми кажешо.

ИП опет севну муња, и опет загрме, а ветар духну јако савијајући лиснате гране на дрвећу.

Бесмо већ пред нашом кућом. Сачекасмо Милицу, па их онда обе позвах да вечерају, али оне He хтедоше. Морале су журити се кући, да их кипа не ухвати.

Те ноћи трзах се неколико пута пз сна. Сањах је. Сањах њу и опог Алексу. Као седе на мом кревету, у моЈој ђачкој соби, тамо у вароши; оп је ухватио руком око паса, па хоће да је пољуби, а она гледа у мене, па се смеје, а једном руком га одбија од себе. Ја почех да ничем и да грдим Алексу, пођох да га одгурнем, а он се окрену к мени пи. чисто псмевајући ме рече ми: < Шта ћеш ти, бре7 Шта се тебе таче што се ја с њом шалим 7»

Не смеш да се шалиш, глупаче један!» повиках љуTITO и разбудих ce. «Срам Te било!» изговорих Heh будан. УКивци Mu беху јако раздражени, а срце силно