Srpski književni glasnik

12 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

мало час оде. Погледах тамо ка уговореном месту, погледах на све стране, нећу ли је ма где видети. Алп ње пема па нема.

Кад одох кући, упиташе ме где сам се толико забавио. Радо бих био одговорио мајци, да ту не беше отац, да се ње то ништа не тиче; али не смедох, већ отпочех, као сваки кривац, изговарати се пи правдати се.

«Загледао сам ограду, рекох.

— Море то загледање твоје некако много би, рече мајка и с осмехом погледа у оца.

Погледах у оца и ја. Он набрао обрве, гледа преда се, и ћути. '

Како Сима. стајаште крај кућњих врата, и враголасто се осмејкиваше (он као да amabame све), приђох му и упитах га што се смеје.

«Сметно ми нешто», одговори, па се опет смејаше, и не хте ми казати.

Поведох га у страну даље од оца и од мајке, па га опда озбиљно стадох молити да ми каже зашто се смеје, али узалуд.

Након дугог мољења. од моје стране, он Me упита смешећи се:

«Је ли долазила 7

Осетих да се мењам у лицу.

Која г

– Па она... 'Ги мисли ја не знам.

Не знам која», рекох. Запрепастих се од. чуда од куда оп да сазна тајну коју сам тако крио. «Не знам ето у шта хоћеш да ти се закунем!

Онда ништа», рече, и хозбиљи се.

Окупих га молити да ми каже шта је оп TO сазнао под кога. Беше ми стало до тога толико да просто дрхтах сав од радозналости и пестриљења. Чак му испричах све, цео свој спноћњи разговор с Гилом и све остало, не бих ли га само тиме изазвао да ми каже оно што, како ми се чињаше, кријаше од мене. Али све беше. узалуд, Jep,Me он напослетку стаде најозбиљније уверавати да о