Srpski književni glasnik

2d СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Пробудио си ме свирањем.

— То је лобро, јер: ко рано рани, две среће граби.

Насмејаше се обоје.

— Је ли роса много хладна“

— Пече.

У белој сукњи и кошуљи, огрнута пепељавим шалом 'а зеленим цветићима, с марамицом преко главе — изиђе на поље.

— Као врело гвожђе — узвикну, идући боса по трави. Роса јој под ногама чисто шкрипи.

— Нису таке ноге за оваку росу п хладноћу.

— Како“ — упита, правећи се да није дочула.

— Гоесподске, нежне, беле, навикле на ципеле.

— Ласкавче, где ли се тако изучи 7

— Истину говорим; погледај сама.

Девојка погледа и зарумени се.

— Брзо ће оне поцрвенети. Јузек, хоћеш ли вечерас евирати 7

-— Лепо је време... зашто не бих.

Коњи, неетрпљиви, пођоше. Момак појури за њима.

— До виђења!

— До виђења! — одговори он, обазре се, па потрча за коњма.

Девојка заборави на хладну росу, колико јој очи остадоше за лепим момком.

— Ласкавац — узвикну, подиже ногу, погледа: беше нежна, бела; засмеја се весело. До душе истина је да ни једна девојка у селу нема оваквих ногу, |,

Момак се изгуби из вида, топот коњски престаде, цвркут птица разлегао се око ње. Подножје брега, а с њим и велику котлину, покриваше сива магла, као непрегледно море. Са истока, иза врхова гореких, помаљала се провидна светлост; једна по једна, звезде су бледеле и гасиле се. На једном гореком врху појави се ружичасти пас, за њим се помоли злаћени зрак, мало после читав еноп паде на земљу и црвено-златно сунце роди се. Од његових зракова магла, као поплашена, поче да се клупча,