Srpski književni glasnik

32 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГлАСНИК.

Мотике, као пушке, пребациле преко рамена, ударајући једну о другу; смејаху се, правећи чуда. Мара, на челу, беше. најнесташнија.

Доцкан у вече појави се иза брда месечак, бацајући на свет чини, вешајући на долине сребрнасту маглу. У брезику певаше славуј; а од цркве доппраху нејасни гласи свирале, разливајући се по роси.

Крај отворена прозора сеђаше Мара. Па сокаку се појавише сенке двеју девојака, зовући је к себи. — Обралована, петрча.

— Јузек свира... хајдмо!

— Још ће уобразити да му се намећемо.

— Само да протрчимо — мољаху девојке.

— Нећемо се задржавати.

— Сем ако нам стане на пут.

— Неће стати — одговори одлучно Мара.

— Онда хајдмо.

Ухватише ве за руке п потрчаше, купајући се у сребрној месечини.

На својим вратницама, ноге метнуо на прелаз, сеђаше Јузек изводећи разне мелодије на својој евпрали. Девојке промакоше поред њега као сенке.

— Добро вече — рече, спуштајући свиралу.

Промакоше — и да се није чуо топот њихових ногу. могле би се узети за духове.

Јузек настави евирање, п чекаше.

— Можда ће се вратити... Сипноћ ме сама ословила, зором изипла из куће, сад бежи — мишљаше о Мари.

Веселп смех девојчин, белп јој зуби, изазпвачки поглед, мале ноге и блуза с чипкама увртили му се у главу. Чека, пева есвиралом — нема пх.

Девојке допадоше до цркве, враћајући се путем иза житница. Посематраху момка, видеше како се осврће, пи потајно се смејаху.

Сутрадан. беше недеља. Мара у белим чарацџама,