Srpski književni glasnik

654 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

на ногама, застаде. И тада, окренувши се, спазп још једанпут хладни замак, с парком, боштама, лвориштима и свима прозорима на фасади.

Она оста као обамрла, осећајући једино своје дамаре које јој се чинило да чује као неку потмулу музику која бруји кроз ваздух. Земља под њеним ногама беше мекша од воде, п бразде јој се учинише као огромни мрки таласи који се разбијају о обале. Све успомене, све мисли поврвеше јој из главе у један мах, као тисућу ракетала. Она виде свога оца, собу Лереову, собу њихову у Руану, неки други предео. Обузе је као неко лудило, уплаши се, и напослетку јој пође за руком да се прибере, али само у неколико; јер никако се не опомињаше узрока евога ужасног стања, то јест новчане неприлике. Њу је болела само њена љубав; она је осећала како је душа оставља ирп овим успоменама, као што рањеници, у самртном ропиу, осећају како им живот одлази на крваву рану.

Ноћ се спуштала, вране су летеле.

Њој се наједанпут учини да се куглице ватрене боје распрскавају у ваздуху, као праскава зрна која се спљоштавају, и обрћу, обрћу, док се не истопе у снегу, кроз гране дрвета. Усред сваке од њих указивао се лик Родолфов. Оне су се множиле, приближавале, прожимале је; свега нестаде. Она распознаде светлост по кућама, која је из далека пробијала кроз маглу.

Тада јој изиђе пред очи њен положај онакав какав је, као страшан понор. Груди су јој се бурно надимале. Затим је обузе неки занос јунаштва, који је учини скоро веселом, и она сиђе низ косу трчећи, пређе преко реке.

прође путањом, засађеним путом, преко пијаце, и дође

пред дућан апотекаров.

У њему није било никога. Она хтеде да уђе; али, на звук звона, могао је ко доћи; она се увуче крадом на капију, уздржавајући дисање, пипајући по зидовима, и дође до прага од кујне, у којој је горела једна свећа џа пећи. Јустин, без гапута, беше баш понео неку чинију.

ei A e

у. 2 a KO O Ћ

о не ДИ