Srpski književni glasnik

ГоспоЂА Бовари. 655

— Ах! вечерају. Причекајмо.

Он се врати. Она куцну у прозор. Он изиђе.

— Кључ! онај одозго, где стоје...

— Како!

И он је гледаше, зачуђен бледилом њенога лица које се белило у мрачној ноћи. Она му се учини необично лепа и достојанствепа као нека сен; п не схватајући је шта хоће, он је слутио нешто страшно.

Али она настави живо, тихим гласом, гласом љупким, неодољивим :

— Морам га имати! дај ми га.

Како је преграда била танка, у трпезарији се чула звека виљушака по тањирима.

Она рече како јој је потребно да потрује пацове који јој не даду да спава.

— Мораћу да известим господица.

— Не! немој ићи!

Затим сасвим мирно додаде:

— Та није потребно, рећи ћу му сама после. Дед, присветли ми!

Она уђе у ходник, из кога су водила врата у лабораторију. О зиду је виспо кључ са значком каперкаум.

— Јустине! повика апотекар који беше изгубио стрпљење.

— Хајдмо горе!

И он пође за њом.

Кључ се обрте у брави, и она се упути право трећој полици —- тако се добро опомињала — шчепа. плави суд, извади запушач, завуче руку, пи пзвадивши пуну шаку белога прашка стаде га јести.

— Не! узвикну он и полете-к њој.

— Ћутп! може ко доћи...

Он је био као у очајању, хтео је да зове.

— Не говори никоме ништа; сва би кривица пала на твога господара!

Она се затим врати, наједанпут умирена, HM готово задовољна. као да је учинила неку дужност.