Srpski književni glasnik

ПРВА | ХРИШЋАНСКА ЦРКВА У Атини, 27

рије коју је Рим закопао у гроб; алп је једним дугим погледом обухватио видик атински, горе п храмове, сунцем обасјану равницу, IM пучину морску која је треперила, п варош што се беласала у подневној тишини. И видео је затим, као у каквом сну, оштри изглед Јерусалима, камениту и суморну долину, спржена супцем брдашца палестинска, сву меланхоличну озбиљност оне земље освештане стопама његова учитеља. И учини му се као да чује неки глас који му говори:

„Вера коју ти проповедаш. сувише је тужна и сувише чиста. Остави ову децу нека се веселе, јер су то последњи погомцп једнога света који ускоро неће више знати за веселост!“

А он сасвим тихо одговори:

„Господе, ја волим овај народ, и желео бих да ти подарим његово срце.“

Младп Атпњапци, мислећи да се Павле нешто наљутио на њих, уклонише се. А он се полако попе, прошав поред затвора Сократова, уз голи брежуљак на коме се скромпа кућица његова домаћина дизала у висе између стења.

Старп Енох п његов унук Данило изгледали су свога пријатеља с кућног прага. Енох је био старешина зборнички, присталица науке Павлове; и морао је да се склони од гцева Јерусалимске Цркве, строге Цркве из најетаријег доба, која је пазила на сва епољна вршења Мојспјева закона. Остаривши, обневидео је: али је некад гледао Христа очи у очи, слушао је Проповед па Гори, n Павле га је због тог врло поштовао.

Кад је апостолски путник испричао како је зло прошао са својом беседом у Ареопагу, кад је споменуо како је још више клонуо духом гледајући само љупкост оних младих људи који су га пратили, старац ће му одговорити:

„Немој дизати руке од ове вароши. Народ је у њој неозбиљан, п судије се нимало не разумеју у верским стварима ; али њепп филозофи, који не могу да се сложе међу собом, можда ће бити вољни да приме видело Хри-