Srpski književni glasnik

“ONO РИМ A не

ПРВА ХРИШЋАНСКА ЦРКВА у Атини. 29

божански, кнежеви рода људског, а ти си један обичан варварин, јеврејин, једва грађанип римеки. А после, твоја наука даје се тешко разумети, и наљутила би све наше докторе. Платонови ученици, они што су се пекупили ено онамо, поред статуе Атинине, неће хтети да чују за твој божански Разум, за твоју вечиту Реч овапућену у смртноме телу. Онп мисле да је Бог тако узвишен да се не може толико спустити до материје. Перипатетичари, онп тамо даље, рећи ће ти да си луд ако им станеш уз носити промисао једнога Бога који је саздао свет. Божанека мисао је, држе они, тако чиста да не може волетп свет, који она не треба ни да познаје и којп неће никад ни познати. А они што изгледају онако дивљи и пију само чисту воду, то су ученици строгога Зенона. Немој пред њима велачати, као јутрос пред нашим судијама, ону божанску душу у којој ми живимо и дишемо. Онп ће ти одговорити да на против Бог живи и дише у нама, то јест у њима. Јер сваки од њих држи за себе да је краљ, и носп у својим грудима душу Зевсову. Они младићи се венцима око главе можда би те примили лепо, кад би пристао да се одрекнеш ускресења твога Христа. Јер та им шала квари игру њихових атома. Онп ће ти бацити у лице своје венце од љубичице. А ми, пријатељу, ми верујемо само у једно: ла ништа није спгурно и да је свака вера лаж или таштина. Збогом!“

Павле се поклони не прозборивши ни једне речи, мету руку на раме Данилово п удали се, очајавајући о спасу Атине.

Кад је пролазио покрај села Колоне, угледа једног озбиљног по достојанственог старца, огрнутог богатим плаштом од алеве свиле, с белим повезима око главе, где седи на степеницама једне старе капеле посвећене Еуменидама.

„То је Кармидес, рече Данило, коме су филозофи забранили да долази у њихову градину. Јер он их све зове простим декламаторима и полутанима. Али га Атина поштује ради његове врлине,“