Srpski književni glasnik, 01. 01. 1906., str. 45

22 Орпски Књижевни Гласник. држањем, видећете ме више пута без образине; али за данас задовољите се уживањем у разговору са мном.

— Ах! госпођо, то уживање, ма како велико да је, само изазива у мени још јачу жељу да вас видим.

Био је на коленима, и као готов да дигне образину.

Росо А росо'! тосподине Французе; ви сте сувише жустри. Седите, или ћу сместа отићи. Кад бисте знали ко сам, п чему се излажем да се с вама видим, била би вам довољна и сама част коју вам указујем тиме што сам дошла овде.

— Заиста, чини ми се да ми је ваш глас познат.

— Међутим сад га први пут чујете. Реците ми, јесте ли кадри волети постојано једну жену која би вас волела 7...

— Већ осећам поред вас...

— Ви ме нисте никад видели, према томе не можете ме волети. Знате ли да ли сам лепа или ружнаг

— Уверен сам да сте дражесни.

Непозната трже руку, за коју је он беше узео, и принесе је образини као да је хтела да је скине.

— Шта бисте радили, кад би се пред вама указала жена од педесет година, ружна као страшило 7

— То није могућно.

— И у педесетој години воли се још. (Она уздахну, и млади човек уздрхта.)

— Овај лепи стас, ова рука коју узалуд покушавате да сакријете, све ме уверава да сте млади.

У овој реченици било је вишо љубазности но убеђења.

— Вај!

Мержи поче бивати по мало неспокојан.

— Вама људима није довољна љубав. Треба вам још и лепота.

— Допустите ми, преклињем вас, да скинем ту образину...

— Не, не; и она га живо одгурну. Сетите се свога

' Полако !