Srpski književni glasnik

Богородица У Уметности. 923

клицање одушевљених гомила ношена улицама после победе. Али њен лик поче већ тада губити на пконама свежине п младости, поче бивати све више конвенционалан. Појам о њој постао је тако висок, да се уметници не усуђиваху мењати га према свом личном нахођењу, нити што одузимати од њенога царског достојанства. „Ти стојиш и одвећ високо — вели Методије — да би ти људеки језици могли објавити достојну хвалу“. „Камо тога звонког гласа — узвикује Васплије — који ће јој достојну химну испојати; камо цвећа тога, да се њој у венац сплете!“ Оно што је још поезија и могла, није уметност била кадра. Богородица у њој све више губљаше земаљску подлогу, постајаше студенија и све мање приетупачна, а све више царска, Црте јој се лица скаменише, очи укочише. Одевена у златом изаткане одежде, са дпа демом или круном на глави, с ореолом од драгога камења, седи она сада непомична на раскошном престолу, држећи у крилу староликог младенца. Анђели су јој небески телохранитељи. Бескрвни као и њихова владарка, суви и старачки као и мали им цар, окружују престо и тупо гледају на оне што се на молитву скупише. Класичан пример зато имамо у старим мозаицима у Италији, нарочито у оним градовима који стајаху у тесним везама е Византијом и Истоком, као-што су Равена и Млеци, и Паренцо у Истрији. У тамошњим црквама, као што је василика св. Аполинарија Новог у Равени и црква ев. Марка у Млецима, има мозаичких приказа богородице у свима ступњевима византиско-источњачке уметности, почевши од У и У] до 1Х и Х века.

Византиска култура била је у тим вековима у јеку. Северна, терманска племена, заузета испрва ошштом сеобом, а доцније трајним размирицама и биткама, нису имала снаге за одолевање њеним утипајима. Предузетни Визавтинци дошли су, према том, у згодан час. Њима паде у део да својим уметничким продуктима снабдевају нове цркве које се, пошто се мачеви вратшше у корице, на све стране подизаше на Западу. Оно што им тада