Srpski književni glasnik

912 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

лванасстоме је било наручено да напише посвету превода петроградском митрополиту Гаврилу, који се одликовао у верској трпељивости и хуманости погледа. Сама Катарина |. превела је девету главу, не велику по обиму, али знатну по садржини.

Године 1776 изилази на славено-српском језику: Кемулрји rimmx Mdapuwomrcan, Хкадемји – Францукаскаго | MAZMNA улена. На Фрхниваскаго ил Славенски акт прекедент и сћ хотколентемЋ – Прхкителстазонијихћ – илпеуатлиЋ WB Кјенит, при Посифт Багородномљ. 6 Карукекћ |. К. Иллурју. дкори. Тупогр. и Лкадем. Кингопродакут. :

Преводилац се није потписао, али се поуздано зна да је то био Павле Јулинац (илн Ђулинагц). Као готово о свима нашим писцима ХУШ века, тако и о Павлу Јулинцу зна се врло мало. Било је Србин, по свој прилици родом из Баната. За време руско-турског рата био је официр у руској војсци (Доситеј Обрадовић га назива „мајор Ђулинац“), и курир кнеза Галицина, затим, га дуго време, чиновник при руском посланству у Бечу. Године 1781 постао је руски конзул у Напуљу. Сачувано је једно Јулинчево писмо“, из 1767 године, које је било упућено Србима у Будиму, и из кога се види да је Јулинац растурао црквене књиге које је Катарина П слала угарским Србима преко руског посланика у Бечу кнеза Димитрија М. Галицина. Павле Јулинац је писац и прве наштампане српске историје, која је, под насловом Крашкое введенте 6 исшорло происхожденч. славено-сербскогљ народа, изишла у Бечу 1765 године.

Врло је важан и интересантан Јулинчев предговор његовом преводу Велгзаргч, и тај предговор у неколико опомиње на предговор Захарије Орфелина у СлавеноСербскомљ Магазину. Јулинац истиче дух новог времена, каже како су паметни људи видели да је „обшцанл народо†полрза вљ знанти и исполненји взаимнихљ междб

Г Гаврило Витковић, Споменици из будимског и неииванског архива од год. 1749—1750, књига У, 290—291. Београд, 1873—1814.