Srpski književni glasnik

МАЋЕДОНСКО ПитАЊЕ. 933

упућивани на адресу бугарских влада, а нарочито ове данашње, од стране угледних маћедонских револуционара, нису ретки. Они су се чули чак и у бугарском Народном Собрању, када је један од најугледнијих посланика из опозиције, да докаже ову игру бугарске владе с маћедонским покретом, обелоданио, на опште запрепашћење, овај факат: да је Г. Начовић, као дипломатски агенат Бугарске у Цариграду, ушао био, после неуспелога устанка у години 1903, у непосредан сношај с некима од представника унутрашње маћедонске организације, тражећи од њих писмену изјаву, да су гошови,

"по његову мигу, обусшавиши сваки револуционарни рад,

ако се турска влада сагласи проширити црквено-школска права Егзархије и учини јој извесне олакшице у национализаторском раду. Овај је факат остао недемантован; њега је, у осталом, тешко било и демантовати код још живих сведока. На овај и њему слична факта — јер он није уснимљен — позивали су се најугледнији бугарски опозиционари, кад су, приликом дебате о нацрту одговора на Престону Беседу, овако карактерисали спољну политику бугарске владе: „Данашња је влада фаворизирала револуциони покрет у Маћедонији, па га напустила у моменту кад је видела да је пропао. Нашавши се пред последицама овога неуспеха (нагомилавање бегунаца које је требало издржавати; сметње бугарској трговини и саобраћају на турској граници; гоњење егзархијских учитеља и свештеника по Маћедонији, и тако даље), влада се осетила њима принуђена да мења курс и да непосредним споразумом с Турском решава питање, за коју су се ангажовали били фактори јачи Бугарске.. Начовића је мисија израз ове политике, за коју се већ по овоме видело и да је колебљива и зашто је неискрена. Узрок је и овој колебљивосши и овој неискреносши у — часшољубивим замислима и плановима, чије је остваривање наишло на велике сметње, услед којих је Бугарска могла бити изложена великим опасностима. Турско-бугарски