Srpski književni glasnik

ПРЕДПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ. 27

Затим би отац, ведар ко сјај дана, Узео гусле у жилаве руке

И гласно почб уз гањиве звуке Лијепу пјесму Страњињића Бана.

Мени је било. кб да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје и мени по коси Просипа меке пахуљице нове.

О мили часи како сте далеко;

Ви, драга лица, ишчезла сте давно... Пуста је соба, моје срце тавно,

И без вас више ја среће не стек'.

Кандило и сад пред иконом «тиња, И сад је позно предбожићње доба, Ал' глуха јама сад је моја соба

А ја лист свео под бјелином иња...

Узазуд чекам, у нијемој сјени

Ни једног гласа... Сам, кб камен, ћутим, Само што орах, грањем замрзнутим,

У окна бије и јавља се мени.

Но док ми мутни боли срце косе, Коб студен травку у врх крша гола, Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ коб вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме" Све књиге старе — снови чежње дуге; Мичу се, трепте једна покрај друге И њихов шумор кб да пада на ме.

Сањам ли» Ил' би ово јава била> Из растворених листова и страна Прхнуше лаке птице, кб са грана, И по соби ми свуд развише крила.