Srpski književni glasnik

938 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ских, а шо су баш она дела визанишске књижевносши која су њему као историку најближа и којима се он једнако служи. Ја, додуше, нисам никад имао илузија о његову знању византиске књижевности као такве, али ми изгледа страшно да он ни хронике не зна.

Одсада, господине Станојевићу, немојте никад рећи ни за кога да не зна, и ни за себе да знаше „византиске ствари“, у колико се оне односе на византиску књижевност. Ако по несрећи не можете од тога да се уздр. жите, ви бар говорите то само пред незналицама: они вам још једини могу веровати. А ми сви остали знамо да су за вас ствари византиске књижевности само 18'0:жо8 хдиш. — или, да вам преведем, пошто ви нерадо читате грчки текст кад уза њ нема превода — шпанска села.“

1 Не као погрешку него просто као „карактеристичан случај“ како сам ја „у опште радио“, наводи Г. Станојевић још једну ствар из византиске књижевности. Случај, међутим, није баш ништа карактеристичан. Бар не за мене, а за Г. Станојевића он би одиста био карактеристичан, да ми нисмо досад видели карактеристичнијих.

Ја сам, наиме, рекао за „Физиолога“ да је то „књига фантастична и симболична, као што су фанстатичне и симболичне фигуре на порталима средњевековних цркава и на инициалима у рукописима истог времена“ (стр. 16). То сам рекао према једној Крумбахеровој реченици која гласи: „Пре симаШеће Кипзе Тапа 1 Фезер гејећ апасеђдекеп Зутђонк Фе Чапкђагабеп Уотгуште, ппа Фе 5ригеп Чез Рћузтојостовг ЂИскеп шп ап Рогфајеп пипа Капхејп готапзећег ппа егаћео кећег Роте, та Вапалејећпипгеп ппа Таишајеп абег Напазећг еп аПепћађћеп зоћ] егкеппђаг епбсесеп“ (стр 874). Г. Станојевић, налазећи да сам ја „узео наведене речи из Крумбахера“, каже: „Пре свега Г. Поповић је код овог поређења с порталима и иницијалима требао метнути наводнице, кад је то иначе увек чинио, али је много важније што Крумбахер, од кога је узето то поређење, не каже оно што каже Г. Поповић, већ сасвим нешто друго“ (етр. 59).

Па то и јесте „сасвим нешто друго“, и онда, наравно, нисам „требао метнути наводнице“, као што сам „то иначе увек чинио“. А и треба ца буде „сасвим нешто друго“, и ја нисам ни хтео да кажем „оно што каже“ Крумбахер. Крумбахер говори о „Физиологу“, и религиозној симболици у односу на хришћанску умешност, а ја само дајем карактеристику „Физиолога“. Кад би Г. Станојевић