Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 935

најзад, он је развио једну особину коју ретко има човек из друштва и од света: Ћипико је необично отворен и искрен. То се јасно осећа и у његовом књижевном делу. Он врло слободно исказује своја мишљења, па макако непопуларна била (!Лјауци, и тако даље). Каткада су та мишљења врло нетачна, али их он казује са тако апостолским уверењем, да ви немате права да их дискутујете; кадкада су и смешна (: мишљење његово да је права жена само сељанка која бије на пут и здравље; варошанка је неприродна и лажна — она је лутка), али, то су убеђења која импонују са своје искрености. За његова схватања, карактеристички су још и ови детаљи који су у присној вези сасвим оним што је раније речено о њему. Ћипико, на пример, сам купује све што му треба, сам спрема своје обеде. Њега врло често сретају кад се враћа из поља са џеповима пуним кромпира, граха или зелене бораније, и то му чини нарочито задовољство, јер му то, као Робинзон Крусоу, лежи у природи. Поводом себе, Иво Ћипико је највише проговорио о себи преко свог главног репрезентанта, преко Ива Полића, главног јунака романа За Крухом. И, како је личност Ива Полића јако слична с личношћу Ива Ћипика, то ћемо ми, због Ћипика, проговорити и о Полићу. У Чежњи и На Расшанку, Ћипико је непосредно говорио о себи. У роману За Крухом, он то ради кроз уста Ива Полића. Иво Полић је, овом приликом, једна врста Диминих „резонера“ Оливјеа и Др. Ремонена. Он је ту да прикаже писца, да не би писац, на онај стари начин, као чупавац из кутије, сваки час излазио из дела и резерве, и лично моралисао. ИМ, Мво Полић је, у том погледу, врло добар репрезентант схватања и идеја Ива Ћипика. Као и Иво Ћипико, и Иво Полић је против кул: туре и школе која све сеоско и просто одузима, а у накнаду даје полираност и „конвенционалне лажи“, и против филозофије и наука које запостављају истински живот; и Иво Полић воли морску пучину, „мирис живога мора“, „свјетлост пуна дана“, простоту, мир и пусти пољ-