Srpski književni glasnik

РУТ. =

Дивљак. 9

И Јованка му повјерљиво приступи и застаде пред њим, са наклоњеном главом према десном рамену и са превијеном руком у којој је држала књигу, на прсима.

— Скривио ми је, госпођице, читав свијет. И небо и

земља су ми скривили, — мукло одговори Младен, гњечећи једну ружу у шаци и расипајући је. — Криви сте ми и ви. ако хоћете, и сам сам себи крив...

— Зашго 2...

Запита га тако безазлено, наивно, да он застаде, занијеми, не знајући шта би одговорио. И намах као да се утиша, смири. Оставивши ружу и приближивши се њојзи, Јованци, ухвати је за руку и збуњено промуца:

— Опростите. .

— Баш сте чудни !.. Заиста чудни! —- благо прошапта Јованка, не измичући се и не извлачећи руке из његове. Зашто сте такви 2...

Тек сада опази он да су му руке окрвављене. Брже-боље извади убрус и поче их отирати.

— Грдите ме, госпођице, грдите, молим вас, — рече оте-

~ гнуто, меко, готово молећи. — Научио сам да ме сви грде,и ~ то ми је најмилије... Х — Али.. — Ако се ви стидите, знам се ја и сам грдити, — узвакну ватреније. — ИМ, уневши јој се у лице, повјерљиво, . Јријатељски настави. — Ја сам мангуп, вјетрогоња, распи„| кућа, несрећник... ујЕ — Зашто ми то причате2 — живо га прекиде она, нагло / одступајући. — Коме је то требало 2...

а Младен се грко осмјехну и одмахну руком

— Ако вам ја све ово не кажем, казаће вам други, рече пригушено. — Можда су већи причали... Али кад други причају обично воле понешто и накитити, допунити... Приче о другом сухопарне су, ако им се понешто свога не придода, а то своје је најинтересантније јер је измишљено... Кад сео себи прича никако не може бити занимљиво, ако се не прича искрено... А ја сам, чини ми се, и одвише искрен...

— 0..

Младен се прислони леђима уз плот, а шешир који му је сметао баци у траву. Два-три пута провуче прсте кроз