Srpski književni glasnik

=

косу, тобож да је уреди, па, запевши напошљетку палцем о прсник, настави жешће:

— Колико су ми имена пришили, можда сам сва заслужио. То не поричем.. Али сва та имена, и још далеко грђа, заслужило је читаво наше друштво, сва моја околина. Они су ме управо нагнали да будем овакав... Они су желили да пошто пото постанем потпуно њихов, онакав какви су и они, како се све не зову: мирни, часни, уредни, разборити, честити грађани. А ја то никако нијесам хтио. Видио сам све наготе њихове и све прљавштине биједнога им живота, и гадио се... Ако, случајно, запанем у чопор волова, зар и ја морам бити вог.. Ако међу свињама дођем до блата, хоћу ли с њима заједно заронити у блато 2... Не дају да се човјек развија како сам хоће и како жели, него како га они, како га њихова честишосш, разборишосш и тако даље, осуди... Без кривице, без злочинства икаква осуђују човјека да робује њима, њиховом моралу, њиховим увјерењима, навикама, обичајима... |

Отпочину мало, одахну и погледа јој у очи. Слушала га је пажљиво, готово не предишући. Све јаче стеже ону књигу на прсима, притиска је, и слуша га, слуша.

— Побјегао сам из првог разреда гимназије, — поче. лакше, — што ме учитељ нагонио да се чешљам, да сједим и да држим држаље према некаквом пропису, како и остали раде, док сам се ја чешљао, сједио и држао онако, како ми било згодније. Три пут ме истукао због тога, четврти пут сам побјегао... Из реалке ме истјераше јер нијесам потврдио лаж професорску... Један професор, ловац, причао нам како је близу нашег мјеста убио фазана. Ја сам још само додао како сам близу своје куће убио слона... „Нема овдје слонова“ повика он бијесно. „Нема ни фазана...“ „Има...“ „Нема!...“ Он ме осуди, разред се побуни због тога, истјераше ме... И, што је најчудније, сви се наши часни грађани сложише са професором... Брат ме чак истуче, изгрди... „Да старији и лаже, ти мораш шутити“, рече. „Није твоје да њега поправљаш, него да се покораваш и да учиш...“ Због таких савјета и оставио сам наскоро кућу. Тукли ме и савјетовали, савјетовали и тукли... Ко би још обоје могао издржати 2... |

Видећи како се Јованка стидљиво гури од хладноће, брже скиде свој горњи капут и огрну је. Препираху се мало