Srpski književni glasnik

12 Српски Књижевни ГЛАСНИК. Бога, надао се да ће само она разујети ме, дигнути, осоколити на рад, на велика дјела... Па се и она играла, само играла са мном... Дао сам јој био све своје; она мени ништа, ни мрвице... Када сам ја, који ни пред ким прије клекнуо ни прегнуо се нисам, њој хтио панути пред ноге, почела је бјежати; када сам пристајао да је само гледам, почела је тражити друге; кад сам готов био да умрем за њу — пошла је за другога... Све, све сам јој дозвољавао, све осим што нијесам пустио да ми се подсмијева и да ме понижава...

Па пусти руку Јованчину и отегнуто, промукло рикну:

— И опет ме тешко понизила.. понизила до скота... змија !...

Раздражен, узбуђен окрену се и, не рекавши ни „збо-

гом“ отрча из баште... Нијема, непомична, сва утонула у ши-

рокоме капуту, остаде она осамљена и, као чекајући да се опет поврати, окрену се према његовој башти... Стежући књигу на прсима и гледајући у башту чекала је дуго... дуго... Ни чула није кад су је звали из куће.

УШ

Са забаченим рукама на леђима, лагано, звиждућући и трескајући главом, шетао је началник по својој пространој канцеларији, кад Милојевић на прстима уљезе и, застаде код врата, понизно, и као старјешини наклони му се.

— Неки људи чекају на пољу... Имали би с тобом го-

ворити, — промуца полугласно. — Ко чека> — запита началник суво, одижући главу 'и гледајући изнад њега у кривудаве шаре на зиду. — И шта

сад траже 2

— Неколико радника без посла... Моле да их препоручиш,... Началник измахну руком, пресијече.

— Немам ни мало времена за какве препоруке, — окреса |

брзо. — Нека дођу други пут..,

— А Антун Замлата би желио некакве дозволе, — настави Милојевић тише, — па...

— Антун Замлата, чини ми се, наш је човјек, — опет прекиде началник, као присјећајући се нечега. — И при избо-

рима је помагао 2... Милојевић потврди главом.