Srpski književni glasnik

34 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

и први млаки дах пролећа. Реми, који је од лета изгубио из вида и из мисли своје пријатељице са четвртог спрата, са задо“ вољством поново угледа кавез са канарином и бакарну ручицу гласовира. з

Кад је први пут спазио у позлаћеном салону матер. и кћер, он се уздржа да их не поздрави пријатељским наклоном. Један старчић седео је на канабету, држећи између ногу свој шешир и кишобран, а по лицу му се видело да говори срдачно. Он је дизао руку и човеку се чинило да чује како каже:

— Како сте порасли, Марија, (или Жана, или Лујза!) Ето сте сад госпођица.

Реми је био мрзовољан што види једног странца да се тако посадио на канабе његових пријатељица. Не што му се старчић није, допао. Сасвим напротив! Старчић је изгледао честит човек. Али Реми га није познавао, и Реми је помислио да те две госпође имају тајне за њега, што му до сад још није пало на ум. Човек не може мислити на све, Он затвори прозор и дурио се до сутрадан. Сутра ујутру отвори га само зато да види је ли кавез са канаринама на своме месту. Он виде девојчицу у округлом шеширу где грицка свој сунцобран и тапка ногама с нестрпљивошћу младог коња, како је радила увек кад је, потпуно спремна за шетњу, очекивала мајку која се задржавала пред огледалом, везујући траке свога шешира. Ипак, треба бити правичан, жена од четрдесет пет година не облачи се као девојчица у два или три тичја покрета.

Тога дана, као обично, мати подробно разгледа одећу своје кћери. Али овога пута морало је бити озбиљна нереда на сивој хаљини, јер мати рече нешто што се прими са сваковрсним ситним покретима дурења и нестрпљења, подска- · кивањем и знацима очајања Најзад, госпођица откопча дугмад на струку, и неко гурну прозор који се, после неколико тренутака сам од себе отвори. У том тренутку, Реми виде мајку која је, стојећи, држала у рукама сиву хаљину и нешто зашивала, док је госпођица, у корсету и доњој сукњи, обучена у бело и кратко, чекала. Она окрете главу и виде ђака како је гледа. Онда, лепим покретом зимљивог детета које купају, она обема рукама покри груди. Усне јој врло брзо изговорише нешто што је морало бити: „Мама ! мама !“