Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ, !

Очекујући приповедача Вељка Петровића кога јако волим, проговорићу коју реч о песнику Вељку Петровићу на чијој ми страни нису све симпатије. Кад се историски посматра песник Вељко Петровић, у еволуцију српске лирике он не уноси ни из далека оне квалитете какве уноси у приповетку. Напротив, тако посматран, као песник, он је, до последњих својих песама ( „Тихим и правим путем“, шести циклус у збирци), песник који, скоро, показује целу еволуцију српске лирике од романтичара до данас. Та се еволуција јасно види и по мотивима који га занимају, и по начину на који их обрађује, и по версификацији којом их изражава. То је, у осталом, и једна његова оригинална карактеристика која га јако одваја од наше модерне лирске генерације. Ми живимо у једној изразитој антитрадиционалној периоди. Не наслањајући се нимало на раније лиричаре, наши новији и нови лиричари, идући за западним узорима, махом француским, тако су снажно по: кидали све везе са традицијом да се „црвени конац“ једва и види (Алекса Шантић га је једино држао и држи). И као импресија и као експресија, новија српска лирика (од 1900 године), „главни“ свој извор није имала ни у народу, ни у традицијама лирике до себе, него на страни, у страним лирским врелима. На кога се наслањају у српској лирици новији и нови : Дучић, цео Милан Ракић, цео Сима Пандуровић, цео Светислав Стефановић, Даница Марковић, цела рококо-поезија Милана Ћурчина, Влада Петковић-015 са својим „песимистичким демонизмом“, Станислав Винавер са „музичким екс

1 „На прагу“, књига стихова, 1904—1912. Књижарско-издавачки завод „Напредак“. Земун—Београд— Панчево. 1914.

|