Srpski narod

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

ПОЈЕДИНАЦ И ЗАЈЕДНИЦА »еферат на ионгресу социјал-политичара у Бад Оалцбруну

Два су могућа схватања односа појединца према народној заједници: или је човек основна, а народ изведеиа стварност у природи, или је народна за.једница основна стварност, а појединац само део који израста нз ове стварности. Ако је појединац основна стварност, народна заједница може само тако посто.јати ако се људи у народну заједницу удруже, што они могу да чине али с обзиром на слободу своје воље и одлучивања, не морају. Поједиици у овоме случаду постоје, а да ли ће поред њих посто.јати и народна заједница, то ће зависити само од људске воље. Ако је пак народна заједница основна стварност, чији су појединци само изданци, онда нужно морају да ностоје и задеднице и појединци, јер без појединаца нема заједнице, а без заједнице нема настајања појединаца. У. овоме случају посто.јање заједнице није проблем људске воље, већ је то ства.рност кој-а' стоји изнад људске воље и људског, пристанка. Прво схватање, да је појединац главна стварност, који може да се удружује са другима V заједницу ако хбће, али не мора ако неће, јесте темељ индивидуалистичког схватања живота у свету, чији ,[е на.јјаснији израз позната Изјава права човека и грађанииа из француске реаолуције од 1789 године. По томе схватању, људи се рађају слободни, тј. без икаквих друпзх обавеза сем .оних које они својом слободном вољом буду хтели да приме, па према томе и бе(з обавезе да се удружују у за.једнице, па ма »оје врсте ове заједнице биле. Ат<о људи буду хтели, народна за.једница се може образовати на исти начин као што се образују спортски клубови или акционарска друштва. Позната свечавост Францу ске револуције !а РбдбгаНоп изведена 14-У1М790 г. на Марсовом пол.у у Паризу, имала ;је за пиљ конституисање француске иације олободном вољом присутних гра ђана. Присталице овога схватања заборавили еу међутим, да се и друге генерације, а-.не само бна из 1790 голиие, раћају сло-

Написао: ИНЖ. МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

бодне, па је било потребно овакве свеч-ности оргзнизовати за сваку генераци.ју Француске, при чему, кад једна генерацида одбије да у нацију у|)е, наци.ја нрестаје да постоји, јер се ни у чије име од људи не може да захтева да и против своје воље у заједници остану. Друго пак схватање, које ћемо ми у даљем тексту звати'органским, сматра да задедница постоји изнад поједиица и да по.јединац из ње израста. По овоме схватању, заједница не постоди само као људска потреба, већ као виша потреба у васиони где је цело човечанство само један део. Народи су гране човечанства, а појединци изданци н.> овим гранама. Посто.јање заједнице је овде стварност старија и виша од воље појединаца, то је стварност о чијем постојању људска воља нема шта да одлу'чује, као што не одлучује ни на којој ће темпера.тури вода овде да испарава или кад ће падати кишз или снег. Свечаност овде не сомо да није потребна, него је и бесмислена. Које од ова два схватања одговара истини? Кад би настајање појелинаца у природи било независно од заједнице, онда би индивидуалистичко схватање могло и имати своје оправдање. Човек би наста јао без заједнице и могао да живи без ње, па би заиста била само ствар његове воље да ли ће у заједнииу ући или не. Тако би било кад би живот' појединаца био могућ без икакве везе са макаквом за.једницом људском. Али, на велику жалост приета липа индивидуалистичког схватања, живот људски не настаје у слободноме и без везе са другима појединцу, већ у основној заједници људској. у породици. Човечанство не продужу.је свој живот кроз нежење и уседелице, него кроз породице V кодима су отац и мати повезани дужностима јелно према другом, а затим обоје према леци сво.јој. И та. основна заједнина људска, породина. иије потребна детету

На мртвој стражи

Добровољци су свесни да је за .победу. над бољшевизмом потребно залзгање црло-купне народне снаге, не само у војничком него и политичком смислу. И зато они проповедају и шире свој програм међу широким народним масама. Те масе су дуго година биле обмзњиване комунистичком пропагандом о друштвеној једнакости и о »бољшезичком рају«. Добровољци откривају нашим простодушним саљацима све лажне и подмукле методе комуниста, којима је циљ да се национални осећај код народа умртви и онеспособи за отпор Титу и његовим бандитима. Они су такође проИоведници државотворног и конСтруктивног програма генерала Недића који полагањем темеља МвродНо-сељачкој задружној дрЖави хоће да оствари 1 праведне социјалне односе у свима областима друштвеног и привредног живота. Они сматрају и за своју националну као и за своју моралну дужност: сузбијати свуда и на сваком месту, нарочито код интелигенције и грађанства, као и у шко^ ли и у цркви, сваку појаву дефетизма и керенштине. Једном речи, добровољци се труде, и речју и делом, да искорене све клица националног распадања и спраче с.тварање повољног земљишта за појаву разних облика бољшевизма. Добровољци знају да јџ сада-

(Наставик са 7-ме стране) шња борба против бољшевизма од судбинског значаја, да се не сме стати на по пута, и да су половне и неодлучне мере не само убитачне него и недостојне једног здравог и поноситог народа који хоћа да одбрани своје достојанство и свој опстанак. Добровољци се не боре за власт. Они служе Богу и народу. Са тим највишим заветом — као некад Косовски јунаци — они иду у смрт, Њихови садашњи витешки подвизи су њихов једини и њих најдостојнији одговор на све увреда, интрига и клевете којима су они до скора били обасипани. Они не претстављају никакву политичку странку нити какав рдвојен фа«то{> у држави. Они су једна искључиво патриотска организациЈа, потчињена непосредно гзнералу Недићу и у служби владе народног спаса. Да њих није било пре као' и сад, ко зна колико би српских домаћина и српских интелектуалаца било још у животу. Зато су комунисти и други непријатељи српског народа све чинили да још од самог почетка убију углед српских добровољаца у народу. На данашњи светли празник Христовог Васкрсења, национална свест нам налаже, јаче него икад, моралну дужност да одамо сву правду српским добровољцима. Они полажу на то више него на нашу захвалност. Др М. Спап«|и#вмк

само да би настало, него и да би се за живот оспоеобило. Новорођенче је по своме доласку на овај с-вет толико неслободно. и толико неспособно за живот, да ниде у стању ни најосновниде покрете да чини коди су му неопходни за опстанак у жииоту. Само породица, заједница оца и 'мајке, омогућава дегету не само долазак на овад свет, него и даљи опстанак у животу. Ако би родитељи своде дете, одма.х по његовом рођењу заиста сматрали слободним и са собом једнаким, то дест грађанином коди од других може да тражи само онолико колико сам може дати. дете би одмах по роћењу угинуло. Иапротив, детету де" животна неопходност да га околина не сматра себи деднаким и та неопходност траје све док дете не одрасте V човека способног за самостолни живот. Истина је дакле. ч да човек заиста постаде у задедници кода га и за сам живот оспособљава. Када би индивидуалистичко схватање односа јединке ирема за.једници било истина, онда би потпуна промена овога схватања у животу водила до н. Јвеће сигурности опстонка људског рода на земљи. То међугим, ниде случзд, дер ако би сва људска бића на земљи престала да се удружуду у задеднице и остала међусобио невезана, човечанство би нестало са овога света већ са том генерацидом. Човечг.нство у коме се подединци, пошто су за живот оспособљени, не удру жу.ју у заједнице, постаде страно тело у васиони и.< нестаје га ускооо. .. А то је доказ удедно да ступање у аадедницу није само проблем сдободне воље појединаца, већ и подавз према кодод огромна божда стварност у васиони ни.је равнодушна: друштво, где подедиици сматраду да су обавезни да ступаду у задедницу, продужује свод живот, док друштво где појединци сматраду да могу а да у за.једнице не ступају, 'нестаде са овога света. Такво друштво је страно тело V овоме огромноме организму васионе, а чим дедно тело у некоме организму постане страно,, ооганизам га или уништава или избацуде. У погледу своје везаности за задедиицу, сваки човек дакле мо ра у своме животу да преживи два периода: први, у коме де он задедницу користио и себе .за самостал^н живот оспособио, и други у коме заједница треба да користи њега за продужење свога живота кроз нову генерацију. Индивидуалистичко схвагање односа подединца према задедници могло де да настане само на тад начин, што су творци Изјаве права човека и граћанииа из 1789 године затворили очи пред овим ч повим периодом у животу човековом, па се тек на почетку другог периода сетили да уче људе како су они роћени слободни. што значи ником дужни, па ни заједници у ко.јој су постали. Док подединац користи задедниџу не само да би постао, него да би се и за живот оспособио. присталИце индивидуалистичког схватања праве се невешти и ћуте, а кад доће време да подединап. који се дотле.у својод задедници до гугае задужио, јер. све што сачињава његов живот задедници дугуде, свод дуг задедници почне да враћа тиме што ће засновати породицу и задедници дати нове генераииде, ове присталице му ста ну понављати како де он слободан и како де само ствар његове воље да ли ће у задедницу улазити или не, па то чак и у такв^ задедницу као што 1'е пор 'отица. Ни у једној Од 17 тачака Из-

јаве права човека и грађанииа из 1789 године не помињу. се ни породица ни дужност, док ско,ро свака тачка -помиње човека и права човекова као дединке, а зна се да се породица не изграђу је на правима него на дужности ма. Не оста.је новорођенче у животу због неке свести о свОјим правима, већ због свести сво дих родигеља о дужности према породици чи.ја су деца само једа« део. Индивидузлистичко схватање односа јединке према задедници' и учење засновано на Овоме схватању не само да су велика лаж, него су и поевара јединке нзд заЈедницом из које је дединка изиикла. Васиитани под утицајем идеда Француске револуциде V индиви дуалистичком схватању живота и света као дедином могућем и исправцом, људи и у дангшњем љ.удском друштву не виде ништа друго него збир слободних зн:чи традно невезаних по.једи' наца, па за тако схваћено друштво ствараду и доктри.не за решавање друЉтвених проблема.. А да ли људи заиста данас тзко и живе? И ако су сва људска друштва сајстављена од људи, то не значи да она мора.ју бити и једнака. Свет је тако саграђен, да се од истих елемената могу добити различите грађевинђ, што зависи од начина на коди су елементи V Трађевини поређгни. Од опеке се може саградити штала а може и црква. Тако де и са људским друштвом. И ако су саграђена од људи, она ипак нису сва деднака: има их различИтих. Два су типа друштвена која нас овде "нарочЛто интересуду. Постоде друштва у коме су људи заиста слободни и једнаки, што значи независни једни од других и са истим правима. Људи, коди седе у кгфани невезани су међу. собом дер сваки може да ради шта хо.ће под дедним условом да своје поступке задржи у границама несметања осталима. Шетачи у парку или путници у возу слична су доуштва. То су све људи без међусобних обавеза, што значи људи између кодих никгжва традна веза не постоди. Оваква друштва сусрећемо само онде где се ужива нешто што д'е. раниде већ створено. Овакво друш.тво ми ћемо даље звати скупом подединаца или само скуп-ом. Где међутим ваља стварати, а нарочито онде где треба стварати нешто велико, што премаша моћи деднога човека, ми наилазимо на дедан сЗсвим други тип 'људскога друштва, где су д>уди поделом рада међусобно трајно везани и зависни један од другога. Радници једне фабрике за време свога рада или чланови пОродице у ц^ломе . своме животу пример су друштва где сваки рзди другодачиди посао и где тек удедињење сви^ ових дужности даде задеднички резултат коме су сви потчињени. Овде дакле људи нити су слободни, то дест дедан од другога независни, нити су деднаки, дер сва ки ради други део, заједничке дужности. Овакав тип људскога друштва ми. ћемо V своме лал?ем излагању називати задедницом, Какве су разлике између ова два типа људскога друштва? Где год V друштву има поделе рада има и карактеристика задеднице. У ндшем дангшњем друштву, где постоје стална занимања људска" па и занимања лекара, ако да као лекар погрешим па брлеснику уместо лека дам отров, болесник ће бити отрован а не да. Ако V железничком саобраћаду скретничар погрешно пусти воз на већ заузети колосек, изгинуће путници з не скретничар и ако путници немау . ..

ду никакве везе са узроком своје пвгибиде. Тако де у организованод задедиици где су људи градно везани |едан за другога. Организована задедница има дакле велика преимућства над скуцом подединаца, јер необично увећсва производност људ:ког рада и омогућу.је људима бољи живот. На.јвећи део наших успеха на пољу подизања нивоа -живота људског ваља захвалити све већем организовању људи у заједнице. Али односи људи V заједници нису исти као у скупу невезаних појединаца. Скуп појединаца може без старешине, јер ту заједничких проблема и нема, пошто сваки ту живи за свод рачун. Задедница међутим не м.оже без старешине и без чврстог вођства које ће да бди да св.е оно што ће сметати члановима буде спречено или уклоњено Квалитет задеднице у многоме ће зависити од квалитета вођства. Скупу вођство ниде чак ни потребно. Демократски сиотем управљања народима заснован де на претпоставци да су људи слободни и једнаки, цјто значи да живе у облику друштвеном коди смо ми овде назвали скуп. Ту брига о правима подединаца може да буде главна друштвена брига свакога члана. 'Али тако не може да буде у задедници која је сасвим друга конституција друштвена. У заједници подединџи су са^ мо суделовачи у општем стваралаштву, а не .независни поолзвођачи. У скупу сваки ради за себе док у задедници сваки ради за друге. А наше данашње друштво, &а веома развиденом поделом рада и сталним занимањима није |скуп него задедница. Отуда њему и не одговара демократско друштвено уређење засновано на индивидуалистичком схватању живота већ му треба уређење коде одговара потребама задеднице. Људи индивидугдистичкога схватања хоће да уживаду високу продуктивност данафње људске' заједнице, кода је доигла са поделом рада дотле да има-' мо већ и међународну поделу рада у многим гранама, али да остану међусо.бно невезани као да подела рада у опште није спроведена, као да је друштво остало у облику примитивног скупа подединаца, где де сваки све за себе производио. У примитивнод привреди сва«и јесте за себе производио, ал,и де та производња. билџ на тако ни:коме ступњу да де човек дедва чувао голи живот. Са таквим начином живота никада човечан ство не би могло д« напредује овако како де узнапредовало. ЦЈто д'е напредак рстварен, то де последииа преласка у све већој мери на облик живота у задедници. Али задедница има друге згконе свога живота од скупа подедбнаца. Тек кад све ово знамо можемо разумети зашто дем.ократиде стоде немоћне пред данашњим друштвеним Тешкоћама и пробдемима. Незапосленост је пред овад рат била страковита болест човечанства коду су могли да успешно реше само они народи, коди су напустили демократски систем управљања друштвом и схватили да то ниде проблем подединаца, већ проблем заједнице код.а стоди изнад подединацз и обухвата све подединце коди се налазе у њеном склопу, . Само они људ.и 1 и народи, који. оу схватили да ми не живимо у скуповима, већ у заједницама, могли су да нађу и пут за излазак из тешке привредне кризе, кода де човечанст.во била снашла пред овад рат. Они пак народи коди су и даље на задедницу примењивали лекове одређене за скуп подединаца, нису ни могли (Наставаж па 9-ај стозншЛ