Srpski sion

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 119.

гае тада калуђер Исапја Бајковић, из Цуца, игуман п управитељ манастирскн. Кад он разумје, да је Илија, лншен родитеља, на терету другима, прими га и стаде се живо заузимати за његов нанредак. Ту Илију већом силом огријаше зрацп јеванђелске топлоте. Међу оннм зидовима блажене тишппе и мпра, на нријечац се развијаху крила ума његовог, и над звијездама почиваху. Сва добра, која је у Подгорпци уживао, номрачише се иред бљеском свјетлости, која га озараваше у овоме светоме дому, ђе се највише с Богом разговор водн. Касније био је о Исаија нремјештен из ман. Ждребаопнка у св Нпколајевски манастир „ Врањину ," негдашњу мнтрополију, па је са собом одвео и ђака Илију, и ту га, кад је Илији било 16. година, по дозволп кнез-владике Петра II. Петровића, Његуша, замонаши и даде му име Иларион. Послије не дугог времена, а год. 1843.

на молбу његовог наставника о. Исаије, произведе та Петар II. у чпн јерођакона, кад је 72 ђака за свештенике једнога дана произвео! Као јерођакон вратио се је са својим добротвором у Брањину, али послије краткога времепа премјести се са истијем у црмнички манаггир: Орахово , јер им у Врањшш претијаше опасност од Турака, којн су је те године 8. септембра послије жестоког боја, са Лесендром уједно, освојили. Годнне 1847. Петар II. произведе јерођакона Иларпона и за свештеника, на га уједно са Исаијом и опет поврати у ман. Ждргбаоник , ђе је јеромонах Иларион био старчева потиора, падокнађујућп недостатке свог образовања читањем разнијех књига. Послије неколнке године умрво је Исаија, а Иларион га достојно замијенио у унрави манастирској. (Наставиће се.)

ЗШСНОСТ ШВСТВЕНОСТИ (МОРДЛА) ОД РЕЛИГИЈЕ. С руског превео ђорђв шг. Бота, свештеник

||№ тако не обзпрући се на постојећу разлпку у одређивању иојма о наЖл: равственосги, под појмом иравстве ности увек и неопходно разумева се рад и владање човека, а не његово умно развиће и богатство његовог научног и сваког другог знања. Ако је неко нравствен, моралан, за то он не мора и учен бити или образован; нравствен бити, то значи такав положај својевољно заузетп према осталима, према сваком створењу, према себп самом, према задатку свога живота — најпосле — према Богу — какав се с правом иште од сваког и какав је обвезан сваки заузети. Али овде нам се пре свега намеће питање: од куда ја знам за то право и обвезу? другпм речима: где ћу моћи наћи право и истинпто мерпло, по ком ћу правилно моћи оценити своја властита дела? И тако смо дошли до тачке која ће нам послужити као центар за нашу

(Наставак). расправу, којој је задаћа и цељ, да покаже, да је ради поменутог мерила чове ку неопходпа религија, да се нравственост налази у пенрекидној зависности од религије, да нравственост безусловно за виси од религије, јер религија пружа нравственостп виши нринцип, пдеал и норму; а с друге стране, у њој се налази права побуда за извршење нравственог закона и права радост, као награда зато. Али тај наш назор побијају како противници вере наше, тако и разне философске системе, п тврде, да нравственост не завпсп од религпје, и у опће не зависи ни од какве друге и спољашње човечије потпоре, већ — веле — јесте и мора бити независна и самостална. Сагласно с тим мп ћемо гледати да докажемо своје гледиште прво негативним путем, и за тпм иозитивним путем, доказаћемо, да само религија може испунити у области нравствености празнину и не-