Srpski sion

Б р . 10.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 151.

нојединим парохијама, већ и у епархијама и у цедој митрополији. Свештенику ијш иароху, који иема домовнога протокола, никада не можемо веровати да зна: колико има душа у својој парохији. Јер без парохијског домовнога протокола није ни могуће зпати број душа у парохији. А од куда би ее и могло то дознати ? Из матрикуларних закисиика крштених (рођених), веичаних и умрлих заиста се не може дознати, јер у те заниснике бележе се случајеви крштења (рођења), венчања и смрти, а о сеобама нојединих лица из иарохије иа другу страну нли у парохију с других страна, нема и не може бити у тим записиицнма ни епомена, на по томе из матр. записниика и не може се никако сазиати тачан број душа у некој нарохији. Јаспо је дакле: ако се у некој иарохији ие води тачан домовни нротокол или сиисак народа, онда се ту не може знати, колики је број срн. прав. душа у парохији. Да се нак у многим и многим нашим иарохијама ие воде ти преко нотребии домовни протоколи — то нам је мање више свима иозпато, а кајбоље знају то еаме епархијске власти, које још и данао (са половним !'Л!1 никаквим уснехом) иепрестано паређују тачпо вођење тих домовних нротокола. По најумеренијем иашем рачуиу, основаном на искуству, које стекосмо у 3—4 наше епархије, ми бисмо смели рећи: да има још и даиае у карловачкој митрополији једна добра иоловина иарохиј а, у којима се не водптачан домовни иротокол или епиеак народа, а биће најмање 200 иарохија, у којима иема баш никаквог домовног прот о к о л а и л и с п и с к а н а р о д а. Нама ј е 113 некуства познато, да се и у некојим варошким нарохијама, и то баш у онима, где су седишта епархијских власти и окр. протонреевитера — ие воде иикакви домовни нротоколи. Кад цак све то знамо и на ум узмемо, онда се сама собом разлаже п објашњује наша тврдња: да нити смо икада зиали, нити и данас знамо, нити ћемо при (досадашњим околностима) и у будуће моћи знати колико нас је у целој карловачкој митрополији, а колико у иојединим епархијама.

Кад рекосмо, да никад нисмо знали козико нас је било, можда ће се наћи доста лаковерних читалаца, ко.ји ће упрети нрђ-том на кр. реекрипт од 1868. године, те иае упозорити, да су у њему изложени тачпи иодатци о броју нашега народа у свима парохијама и епархијама карловачке митрополнје — у време од пре 20 и неколико година, те но томе да бар за прошлост не бисмо смели рећи, е нисмо зиали, колико иаз је. Међу тим не треба много да говоримо и да доказујемо: да и сами ти званичии иодатци, који су у кр. рескрииту изложени и који служе за основ самој рескриптуалној уредби, нису ни бллтзу тако сигурни и поуздани, да им ее у тачност и веродостојиост не би могло посумњати. Они исти разлози и узроци, са којих се данас не може да зна, колико нас је у појединим нарохијама, епархијама иу целој митрополији — без сумње су постојалн и у оно време, када се је кр. рескрипт градио. Као што данас нема у многим иашим иарохијама домовних иротокола, тако их исто пије било ни приликом прибирања званичних иодатака, који су у рескрипту изложеии. Па кад данас смемо из пуног уверења тврдити: да без тачних домовних протокола у свима парохијама нема и не може бити говора о тачној црквеио-народној нам статистици — тим истим правом и разлогом смемо тврдити, да и рескриптуални нодатци о броју народа — у оскудици тачних домовних протокола — баш и у само оно време иису били тачни ни поуздани. То исто можемо казати и за „изборни ред" нашег цркв. нар. сабора, у коме су такођер изложени нодатци о броју нашега народа — по које и опет, са наведених разлога не можемо узети ци за прошлост као тачне и поуздане иодатке —јер и ти су податци нрнбираии на иесигурном основу, као што се и данас иа таковом основу прибирају. Ми емо у. от тпт те тога тврдога уверења: да докле год ее у свима нарохијама целе карловачке митрополије ие уведе тачно во1)ење домовнога протокола или списка народа, по једној и истој системи — и док се над вођењем истих домовних протокола не уведе тачна и строга контрола — дотле ми