Srpski sion

С тр . 598.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 34.

вукоше на смрт. Од једипх отимаху имап.е. друге иротјериваху и;; отаџбине, иди их убијаху; борба унутра а с ноља онасност од својих, од туђих, — па и од оних, с којима их је зближила сама нрирода. „У вријеме тих искушења, кад су се та страдања догађала, а блага била само у нади, и обећања у будућпости, — када су запаљене гломаче, мачеви, мучења и смрти од сваке руке биле познате пе само тобож' због страха, већ су се заиста и искусиле, и кад се будући борци још нису сасвим ослободили од иезнабошких идолских храмова, од наслада и пијанства свјетског, а нису се још обикли високом ногледу на вјечни живот, већ се осјећаху као ириковани за постојеће стање и, тако рећи, малаксавали и, код свакдањих нанадаја, готови били узмакнути, — гледај, шта ради св. Ан. Навле, нримивши откривење небесних истина, и слушај његову мудрост! Он иепрестано говори о будућем

животу, упућујенавијенцеи тјеши вјерне надом на вјечна блага. А шта говори он ? Он говори: наша су страдања у овом животу тако пиштава и тако недостојна будуће славе, која нам се мора открити; другим ријечима: шта ме нлашите мучитељима, казпама, гоњењем, сиротињом, оковима? Грозите ми се чим хоћете, — са свачим, што страши човјека; али нећете наћи ништа такова, што би се уноредило с оиим наградама, оним вијенцима, оном платом, коју ми очекујемо. Опо се завршује и прелази у овом животу, а ово нема краја у вјечности." Слаткорјечиви пастир аптиохијски хтио би провести цио живот међу тим приступачним народом, гдје сто хиљада слуша усхићено н>егову ноуку. Но слава његова генија привукла је на њ пажњу цијеле империје. Чинило се, да цариградска патријаршија по праву припада највећему нроповједнику хришћанског свијета. (Наставиће се.)

0 нш р от0}Јетж н умињж

817Ш,

о:|нолом и благословом Његове Светости, ' преузвишеног госиодииа патријарха српског Георгија, од]>жан је дне 10. (22.) маја 1892 з б о р манас т ирских настојатеља, у Ман. Гргетегу, на ком су збору били застуи .Ђени настојатељима својим сви манастири Фрушкогорски и бачки ман. Ковиљ. Ма да је ствар, о којој се иреиодобни оци саветоваху, чисто и пскључиво калуђерска, ипак, да не би иала на нас сумља, е радимо кришом, избегавајући јавност, хоћемо да изнесемо рад тога збора иа јавност, како би и публика о раду нашем пзвештена била. На збору том прецизирали су настојатељи своје мишљен,е о подиесеном Његовој Светости с друге стране „Нацрту о устројству м он а ш к е ш к о л е з а б о љ е и ц е л п с х о д н и ј е о б р а з о в а љ е 1) а к а и кандидата з а м онашки ч и н" и о спремљвном за св. Синод нредлогу, у ком су изложена „Правила, по к о ј и м а с у д у ж н и ж и в и т и м о н а с и, и в рш и т и н а л е ж е ћ е и м к а о т а к о в и м а, и као јеромонасима службе у манастЛ-

ру"; иоведена Је даље деоата о шуновиЈем предлогу виеокосл. Саборског Одбора „за уредбу оустројству с р и. п р а в. н а р. ц р к в е н е автономијеу области српске иравослав. митрополије карловачке", у колико се предлог тај манастира, манастирежител.а и манаст. добара, надзираваља, управљања истих и употребљавања нрихода њпхових тиче. Скупл.ени ман. настојатељи дођоше до уверења, да не смеју пропустити ову прнлику, а да Његовој Светости, као архипастиру и заштитнику своме, мишљење своје о наређењима у том иредлогу, који се манастира тичу, не искажу, те прочитавши односећа се на манастире, односно на добра њихова, наређења у том иредлогу — задобили су настојател.и то уверење, да поред тнх наређен.а манастири не могу ностојати као такови, као засебне, од света одвојеие задруге и автономне дружине, састојеће се из чланова, који су монашки обет положили и заветовали се, да ће живот свој, сходно ноложеним свечано обетима и но монашким иравилима, у молитви и подвизавању, у добрим п