Srpski sion

Б р . 34.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 597.

умрво, и што се код њих чувају његови свети остатци. Због овога Рим је више слављен, него од чега другога. Отуда ће бити узета на небо ирослављена тјелеса Аиостола Петра, и Павла. Дивите се и дршћите, кад иомислите, какав ће иризор настати у Риму, кад Павле устане из гроба и, скупа с Петром, нотече по ваздуху у сусрет Христу ! Каквим ће двоструким вијенцем бити овјенчап! Каквим ће се златним цијепом окитити ! Дивим се Риму не због блага његова, не због споменика, и због остале његове сујете, већ због тога, што он има ова два стуба пркве. Ко ће ми дати да се дотакнем моштију Павлових, да паднем на кољена пред гробом његовим и видим прах тијела, које је вршило дјело Христово, које је нримило знаке мучеништва и распространило еванћеље свуда, да видим прах уста, која су навијештала Христа царевима и научиланас: које Навао и ко Учитељ Павлов! За нас није толико страшан гром, колико је био грозан демонима глас његов. Они не могатне опстати нред њим, дрхтаху и, од саме сјенке његова присуства, од самог звука његова гласа, бјежаху далеко. Глас његон очистио је земљу, лијечио је боне, изгонио је пороке и васкршавао правду. Он је био то исто, што и херувими: он је свукуд носио са собом Христа. Подражавајмо му, браћо, јер он је био исти човјек, као и ми, исте природе с нама: али показавши већу љубав према Христу, он је ушао на врата небесна и примљен је да живи с Анђелима. Ако се ми хоћемо потрудити и распалити таквом ватром, онда ћемо битп подражаваоци св. Апостола; а кад би то било немогуће, он не би рекао: подовни /ин^к км кјите . гакоже азх ХрТстВ." Златоуст је био неисцрпив у сликању времена апостолских; он непрестано обраћа на њих своје иогледе и мисли, и шта више, без обзира на кроткост своје природе, посуђује од њих њеку оштрину, која је неизбјежна код увода у човјештво нових вјеровања. Тај енисходљиви поштовалац лакомислених Антиохијанаца, заносно описује изванредне добродтељп у пробитној цркви и упорну борбу, коју је она подизала код људи. Знајући, с каквим жаром говори он

о истрази мученика, може се рећи, да би и сам радо поднио те муке. Тако он, по стоти пут, и увијек у новом облику, описује појаву хришћанства у свијету и његову славну иобједу. Наведимо једну само слику, гдје живост боја одговара тако свјежем још онда за народе Азије сјећању о првим временима цркве. „Кад се је божанствена проповијед распрострла кроз Апостоле и кад су они прелазили цио свијет, сијући ријечи вјере, искорјењавајући заблуде, рушећи древне царске законе, гонећи неваљалство, иснрављајући путеве, и налажући људима да се клоне идола и њихових храмова, олтара, празновања и обједа и узвишавају ум до познавања једнога Бога, Сведржитеља висионе и до очекивања будућег добра, — у то вријеме, кад су они приповиједали о Оцу, Сину и св. Духу, мудровали о васкрсењу из мртвих и учили о царству небесном, —букну велика војна, пајжешћа од свију других; и све се збунило, све је обузео шум и раздор, —- све градове, све народе, све породице, све предјеле, просвијећене и иепросвијећене. А то с тога, што су старински обичаји били у темељу потресени, и што су се предрасуде, које су тако дуго госиодовале, уздржавале код нојаве нових, дотле нечувених вјеровања. Против моћног њиховог дјеловања устадоше императори и наоружаше се управитељи; грађани роптаху, народ се непристојно владаше, код судија владаху страсти, мачеви бијаху извучени, оружје изоштрено и закон био издан, да се свуда гоие хришћани. Слиједише казне, истраге, гоњења, пријетње и све, чиме се могао улити страх. Таласи бурнога мора, који избацују из свог корита разбијене лађе, — то је слика тадањег свијета; због вјере одрицао се сии оца, невјеста свекрве, браћа се разилажаху мећуеобно а господа пламтијаху гњевом иа своје слуге; па и сама нрирода бијаше у дисхармонији са самом собом и мећусобиа борба распалила се не само у општинству већ и у породицама. Јер ријеч, као мач, пробијаше свуда, подизаше силну борбу, силну несугласност и свуда је иодизало завист и гоњење против вјерпих. Једне бацаху у окове, друге повлачише по суду и