Srpski sion

Б р . 47.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 815.

дочењу не одговарају ни нотребама нашег народа, нн духу институција иравославне цркве. А-ли не могу иримити ни иредлог г. предговорника и заступника врањевачког, који иде на то, да се овај статут врати одбору 15-це, јер — ако би и Формално споразуман био — не могу бмти за његов иредлог зато, што ме руководе са свим противна начела при отклањању овогустава. Не стојм то, што вели г. заступник врањевачки, да народ не тражи иромену саборског устројства и осталих уредаба, јер поред 23 општине, које су протестовале има још 800 општина, које нису изразиле своје мљење, него су оставиле својим заступницима, да снроведу од толико годинавеК зажељене ре®орме наше аутономије. (Тако је, на десници). Ја, славни саборе, не припадам ни једној од садашње три саборске странке, па баш за то молим сл. сабор, да би имао доброту саслушати мњење једног смерног и усамљеног члана овог сабора, који је себи дао труда, да са свога гледишта — и на другом пољу јавнога живота иеноведаних — консервативних начела посматра ову цредложену основу. Нека госнода опросте, ако стрпљење овог сл. сабора мало дуже будем забавио. (Чујмо, чујмо!) Пре свега ми је дужност, да изјавим, даја од народа заиста очекиваних великих и спасоносних промена у овом елаборату нрема дојакошњем устројству и према садашњим уредбама н е н а л а з и м. За то морам да дам за право онима, који са неким изненађењем спомињу: да је требало две године дана, да се састави овакав устав, који је иун старих параграФа и деФиниција, а слабо има од народа очекиваних промена и коренитих реФорама. Па и оне реФорме, које овде налазимо, рекао бих, да ће до трећег читања — ако уопште дођемо до њега — изостати, и да ћемо доћи на старо устројство, које ће „само мало друкчије" изгледати. Позната ми је голубиња крв и питома природа аутономне странке, која ће либералној и осветљивој господи на левој страни сл. сабора драговољно сваком ириликом попуштати. А познато ми је и то, да би се они високопоштовани чланови овог сабора, који су 1874. год. учествовали у састављању устројства, данас тешко одлучили на то, да признаду своје грехе и своје заблуде, него ће већ у ногледу на могуће саборске изборе 1893. год. — тежити за

тим, да им нетакнут остане глас и сдава у мњењу високопоштованих бирача. Пре него што бих прешао на мотивацију свога становишта нрема статуту, нека ми је допуштено најпре нешто приметити и изјавити. Бојећи се тога, да бп ме чианови овог сл. сабора рђаво разумели, те да неби моје становиште тумачено било, као да сам ја непријатељ аутономије илити клирикалац — част ми је изјавити, да сам ја до данас заступао и да ћу увек заступати то начело: да световни елеменат мора бити и мора остати учесником наших аутономних установа. Ја потпуно схваћам замерке са клирикалне стране: да су у нашој ау тономији окрњена начела црквена, иа шта више п нека канонична. Али мени, као световњаку, је главно: биће целокупног народа, сачување и развитак нашс народне нндивидуалности, и кад ме искуство учи, да је ова аутономија од 200 година сачувала не само цркву него и школу, не само име него и тај осећај, да смо сви једне вере и народности од Зермање до Оршаве — онда сваки Србин мора да брани и да чува ову аутономију, ако хоће да нма и да буде увек Срба. у овој држави. То сам имао у напред приметити, те да не бих био изложен кривом схваћању и неправедном суду — а сада нека ми је донуштено, да пређем на начелне мане овог статута, које мени не допуштају, да примим овај статут за подлогу специјалие дебате. Сл. саборе! Сви знамо и осећамо, да наша народно-црквена аутономија обухвата све чланове, да њен живот уиотребљава с в е силе нашег народа, Као што смо у државном и јавном животу сви заједно, сви грађани, сви једнаки и сви позвани, да вршимо своја права и своје дужности, тако смо сви ми Срби угарске круне као вернп, као следбеници и чланови једне те исте цркве, позвани, да у том оквиру вршимо своја права, своје дужности. Настављајући паралелу из државног и политичког живота питам даље: ко ствара тамо законе и наредбе, ко је тамо одлучан Фактор ири изборима, нри стварању ситуација у сваком покрету јавног живота? Ви ћете, господо, одговорити: народ! И јест народ, али није тамо одлучиви Фактор читав народ, него одлучује у истини увек онај слој народа, који је ио своме иметку и по свом образовању, по својој друштвеној мо-