Srpski sion

С ТР . 820.

„СРИСКМ СИОН."

Бр. 47.

изборни ред траје, дотле пеКе бити редовног и усиешног саветовања, дотле 1ге трајати борба међу клиром и међу световним елементом, дотле Ке страдати наша аутономија, наш народ и наша црква. То је моје тврдо и непоколебиво убеђење! Загмедајмо мало у искуство од кад саборско устројство постоји. Бпло је расправних сабора 1879., 188*\, 1892., године — дакле су се сабори састајали само у раздојбу од 6 — 7 годнна. 11а ииак се и по овом уставу наш с а б о р б и р а на три године. А скоро сви парламенти европски су иродужили свој мандат на б—7 година; шта више и наша „Српска Матица" нашла је за нужно, да своје мандате нротегне на 6 година. И тај нар. цркв. сабор има поред евег тога, што се у толико годпна само једанпут саетаје у § 217. иредложеног устава делокруг, који је тако опсежан и важан, да. би се сваке године два иут морао састати, а да не штетују дневни интереси народа и цркве. За мене је дакле ван еваке сумње, да би нашем сабору, као и свима аутономним корпорацијама, ваљало продужити мандате бар од 3 на б година. Овом приликом нека ми је дозвољено упозорити сл. сабор на једну традиционалну ману наших институција, која већ потиче из саборског устројства 1875 год., а то је очита н еправда и небрига према Србима из Хрватске и Славоније. Ако узмемо данашњи број народа у Угарској и Хрватској, онда би по тачном рачуну морало бити 14 свештеникаи 29 мирских поеланика из Хрватске и Славоније, а само 11 св еш т е н и ка н 21 мирских посланика из Угарске. Овај статут је пак поделио број иосланика надва равна дела, штоје свакако очевидна ненравда. (Тако је! на дееници). Ја неКу да продужујем ову тему, јер сам уверен, да Ке моји другови из Хрватске знати стати на браник својих црава. Они ће сигурно течајем ове расправе знати и то напоменути, да се ири дељењу стииендија, почев од Текелијанума па до последње Фундације, неразмерно нротежирају Срби из Угарске, а Срби из Хрватске се сматрају као „Срби другог реда", јер Срби из Угарске су тако имућни, да би требали да — помогну своју сиромашнију браћу, а не да их ускраћују сваком згодом. (Тако је! Жпвео! на десници). Загледајте мало још у изузетне инстптуције горњо-карловачке дијецезе у погледу на с в е ш т е н с т в о како су "у новим основама преддожене — па онда изволите што противно ка-

зати ономе, што ја баш ево у овај час казах. (Тако је! на десници). Како рекох, ја нисам вољан потаћи иитање о узроцима злокобне борбе међу јерархијом и световним елементом, с тога нећу да се уцуштам у критику положаја наших енископа, који су у овом сабору внрилисте, а иначе су чланови светог синода, који је у неким питањима више него координиран овом сабору. Прећи ћу одмах на саборски одбор, који спада међу оне ретке конституционалне створове, који су у исто време и легислатива и ексекутива — што је свакако извором различних несноразумљења и непогодности. Баш зато, што се наши расправни сабори ретко састају — и што ће се они због недостатка саборских трошкова све ређе и ређе састајати — налазнм, да је саборски одбор за управу наших аутономних носала не само иотребан и нуждан, него бих ја још желео, да се његов делокруг на рачун сабора још п р ошири. Али и ту онет иатимо од шаблоне и од иретераног репрезентативног система. Једно тело, славни саборе, које се у годину дана само четир и нута с брда с дола, и тако тешко састаје — да се неколико дана губи, док се у толиком броју скупе, да се у опште расправљати може једно тело, које има да решава о дневним материјалним и другим нитањима, који као журни дубоко засецају у живот и биће појединих људи као и целог народа, — такво тело не би смело бити прелазно и нровизорно. То тело би морало бити стручно извеџбано. Његови чланови би морали бити стални и морали би се састајати не ио календару, него по потреби нагомиланих послова. Ко је мало завирио у рад саборског одбора, коме су познате тужбе појединих људи као и аутономних органа, тај се не може чудити, ако ја доследно мојим назорима желим, да с аборски одбор буде сталан орган, да његови чланови не морају бити баш чланови сабора, али да би свакако морали бити под г о д и ш њ о м платом. (Глас на десници: „Од куда новци!") Па кад би — рецимо за 6 чланова саборског одбора — изноеио дотични трошак 12—15,000 Фор , ја сам уверен, да би се, узимајући у обзир данашње трошкове саборског одбора, двоструко и више накнадила та свота већ цри управи и при решавању разних новчаних питања. (Тако је! на десници). Нека извини славни сабор, што сам за то-